I tako, dok pokusavam da uposlim svoj mozak visokomislenim temama, ne mogu da se otmem utisku: Sta sve ovo meni treba?!
Surova je ova egzistencija i nasa potreba da se ostvarimo kao konzumenti koji su podlegli reklamama! I onda dolazis u situaciju da zaradi toga, pravis nepojmljive kompromise ne bi li se "prodao" i ostvario kao kvalitetan element na trzistu i dosao do tog "krvavog" novca. A onda lecis te "rane" troseci ga na, zapravo, stvari koje ti uopste nisu ni nuzno potrebne i "dokazujes" se kao uspesni konzument totalnih gluposti i bezvrednih stvari.
Uzas! U ovakvim momentima uvek se setim filma "Fight Club" i prvih scena gde on (edward norton) objasnjava zasto ce se desiti sve sto ce se desiti u filmu. Da ne davim one koji nisu gledali, ali da prisetim one koji jesu, momenti gde pominje Ikeu i kako je postao uzasan konzument svega sto se reklamira i potrosac koji mora da kupi sve iz kataloga, kojima mu bombarduju postansko sanduce, a zapravo mu 99% toga uopste ne treba u zivotu!
Porazavajuca cinjenica neke moje generacije (u rasponu od porazavajucih 15 godine - recimo od nekog '65. do '79. godista) je da vecina nas idalje ne zna "sta zeli da bude kad poraste", vec plovimo nekako u svemu ovome, bez vizije i izbora koji bi nam mozda i pruzili moguci odabir vizije sebe samih.
I onda kada postavim sebi pitanje: a, sta ti zelis da budes kad porastes? nekada nemam odgovor, a nekada, kao veceras, imam!
Da, zelim da budem deo tima na Radio BBC One! Wow! Ni manje, ni vise! Jeste, ali bas to zelim, da imam frekvenciju Radio BBC One, da udjem u studio, podignem regler, zasvetli crvena lampica i voooozimo se! Zajedno. Ja i jos ko zna koliko njih, a sve u cilju opustanja mozga i najopravdanijeg hedonizma: Uzivanja u muzici!
IN MUSIC WE TRUST!
PRI TOME, OVA VIZJA UOPSTE NIJE NEOSTVARIVA!
Jedino sto iziskuje odredjeno odricanje i neverovatne napore, ali jeste ostvariva.
Ah, medjutim, ususkana u svojoj mirnoj luci, svesna da ne zelim da ulozim toliki napor i da stavim na tas bas toliko drugih stvari, dizem ruke od te vizije. I onda, bas tada zapravo ulazim u najveci problem, koji se zove BLANK PAGE! NEMA. PRAZNA STRANICA, ne nalazim drugu viziju. U svom okruzenju ne vidim ama bas nista ni nalzik, ma ni stotinu svetlosnih godina blisko Radiju BBC One, sto bi dalo neki smisao.
Ah, taj London! Tako blizu, a tako daleko.
A onda sa tih visina se spustim dole, na moj sto, stolicu i comp....i.....i....kazem sebi, zagrizi to g..., progutaj tu zabu i vrati se ti ovim prljavim, prizemnim stvarima, napisi taj tekst za Vreme, uradi ga najbolje sto mozes, a sto se radio BBC One tice, pa VIVA LA TECHNOLOGIA! Ukljuci Iplayer klikni na npr Gilles Petersona i vozi....
Treba ti to, naravno da ti treba, omogucice ti koji peni vise, koji izlog ostvarivi vise, koji osmeh uz pogled na kesu iz radnje i sve je bas super. Jbs viziju!
In Music We trust. A muzika je svuda oko nas, samo je treba cuti, pa cak je i u ovom kuckanju na tastaturi muzika, kapljanju slavine, liftu iz hodnika koji se cuje,a da ne pricamo o Iplayeru koji uvek moze da se ukljuci onlajn, jer smo sebi obezbedili 24/7 internet. Ma loodilo, sve je super! :)
субота, 18. децембар 2010.
четвртак, 3. јун 2010.
Kad porastem bicu Milka Forcan
S obzirom na to kolika se "dzeva" digla oko nje i njenog odlaska iz Delte, a jos ako se uzme u obzir kako je javnost poima, pa plus funkcije i novaca koliko ima, sasvim je jasno : Kad porastem zelim da budem ko Milka Forcan.
Negde mislim, da jos uvek nije ni kasno, ona je od mene starija nekih cirka 10 godina, sto u prevodu znaci da ja imam fore jos istih 10 godina da napravim karijeru i brend od svog imena. Dakle, samo je potrebno da se "vezem" za nekog jako, jako "velikog" coveka, pa i on da se veze i ulozi u mene, i eto mene utirem put jos jedne Milke Forcan.
Mada, moram priznati ovom prilikom i sebi i drugima, da tu postoje sitne, ali bitne razlike, mozda nemam 1,90m , no i to se da prevazici nekim stiklama bar 7 da bude, sto se fizickog izgleda tice kad imas cime, a i vremena kada da se negujes, nije nikakv problem biti cica ipo. Idemo dalje, druga slightly mala razlika bi bila u tome sto je zena zavrsila ekonomiju, oblast koja mene ne da nikada nije zanimala, nego sam od toga gledala da bezim uvek brzinom svetlosti u suprotnom pravcu. Ali zivot je cudo, uvek me je i pored moje zelje da pobegnem od slicnih mi tema vukao na tu stranu, pa sam tako ni manje ni vise zavrsila u kabinetu ministra finansija. Onda odem na letovanje, diiivno grcko ostrvo i umesto da upoznam nekog muzicara, surfera, DJ, ja upoznam gradonacelnika koji mi, ni manje, ni vise, nudi posao!
Onda sam od silnih fakulteta koje sam studirala na kraju zavrsila Fakultet za menadzment, doduse odsek mediji, ali ipak je menadzment.
Jedini ispit, i toga se ne stidim, koji sam pala i to cak dva puta bila je upravo ekonomija, tj da budem precizna Ekonomika preduzeca. Koliko god ova oblast mnogima zvuci krajnje jednostavna i sasvim logicna za poimanje, toliko nista od toga nije uspevalo da udje pod moj sesiric.
I apsolutno se ne stidim da to javno priznam, vec i napominjem, upravo iz razloga sto me i taj podatak definise kao licnost. Nisam taj tip. I nemam problem sa sopstvenim ni porazima , ni uspesima da ih prihvatam, jer jednostavno oni nas cine licnostima specificnim i svojstvenim sebi samima. Da to sam ja, neko ko blage veze nema ni sopstveni novcanik da organizuje, a kamoli nesto vise od toga.
E sad, tu je ta glavna kvaka koje povlaci de-belu liniju razlike izmedju mene i doticne Milke.
Ja sam mnogo "manje zabavna" osoba od nje, mene zanimaju neke sasvim obicne stvari u zivotu, a ne osvajanje trzista sto lokalnog, sto regionalnog, mene zanima porodica, deca, brckanje stopala u plicaku mora, pravljenje tragova u snegu, ispijanje kafe na prepodnevnom suncu,trazenje deteline sa cetiri lista, provodjenje basnoslovnog vremena u razgledanju izloga i odabiru poklona i pokloncica za meni drage ljude.Seckanje kolaz papira i pravljenje figura za moje dete, koje ce se tome obradovati, vise nego drzavni organi uspesnom lobiranju u beloj kuci.
Ali, ovde moram da istaknem jos jednu svoju osobinu, a to je da kad nesto odlucim da ostvarim (bez da pojede erik bananu) pretvaram se u "zenu zmaja" koja gura, tera, vuce i ostvaruje rezultat. Pa sad, u tom svetlu, mozda ako se pokaze da je moja zelje da "kad porastem budem Milka Forcan" toliko jaka, mozda napravim i nekakav "pakleni plan" za ostvarivanje istog. Hmmm, nikad se ne zna, a s druge strane, kako me hoce moc, vlast i sve te nezanimljive stvari, i vuku me ka sebi da im se "predam", ne znam, mozda podignem ruke i kazem "ma nosi me vodo kuda vec zelis da idem".
Samo sto i tu ima jedna zackoljica, ja sam u dusi vazda bila (a kakav se ridjov ozdrebi takav i umre) jedan veliki Kalimero, koji stalno ima zelju da ispravlja sve nepravde ovog sveta!
Hm, hm, hmmmmmmmmm...Mozda bi trebalo prosto neke stvari samo spojiti i terati u tom pravcu?!
No, dobro, za pocetak u ostvarivanju svog cilja odoh da si kupim neke stikle, tj cipele na stiklu, pa da malo krenem da vezbam po kuci da hodam u njima, ko zna mozda me bas stikle povedu na pravu stranu.
Uzivajte vi meni u ovom suncanom danu, konacno posle dugih kisovitih dana, a mi se mozda i sretnemo negde u gradu i vidite me kako vezbam hod na stiklama!
Tisuchu pusa,
Vasa M.
Negde mislim, da jos uvek nije ni kasno, ona je od mene starija nekih cirka 10 godina, sto u prevodu znaci da ja imam fore jos istih 10 godina da napravim karijeru i brend od svog imena. Dakle, samo je potrebno da se "vezem" za nekog jako, jako "velikog" coveka, pa i on da se veze i ulozi u mene, i eto mene utirem put jos jedne Milke Forcan.
Mada, moram priznati ovom prilikom i sebi i drugima, da tu postoje sitne, ali bitne razlike, mozda nemam 1,90m , no i to se da prevazici nekim stiklama bar 7 da bude, sto se fizickog izgleda tice kad imas cime, a i vremena kada da se negujes, nije nikakv problem biti cica ipo. Idemo dalje, druga slightly mala razlika bi bila u tome sto je zena zavrsila ekonomiju, oblast koja mene ne da nikada nije zanimala, nego sam od toga gledala da bezim uvek brzinom svetlosti u suprotnom pravcu. Ali zivot je cudo, uvek me je i pored moje zelje da pobegnem od slicnih mi tema vukao na tu stranu, pa sam tako ni manje ni vise zavrsila u kabinetu ministra finansija. Onda odem na letovanje, diiivno grcko ostrvo i umesto da upoznam nekog muzicara, surfera, DJ, ja upoznam gradonacelnika koji mi, ni manje, ni vise, nudi posao!
Onda sam od silnih fakulteta koje sam studirala na kraju zavrsila Fakultet za menadzment, doduse odsek mediji, ali ipak je menadzment.
Jedini ispit, i toga se ne stidim, koji sam pala i to cak dva puta bila je upravo ekonomija, tj da budem precizna Ekonomika preduzeca. Koliko god ova oblast mnogima zvuci krajnje jednostavna i sasvim logicna za poimanje, toliko nista od toga nije uspevalo da udje pod moj sesiric.
I apsolutno se ne stidim da to javno priznam, vec i napominjem, upravo iz razloga sto me i taj podatak definise kao licnost. Nisam taj tip. I nemam problem sa sopstvenim ni porazima , ni uspesima da ih prihvatam, jer jednostavno oni nas cine licnostima specificnim i svojstvenim sebi samima. Da to sam ja, neko ko blage veze nema ni sopstveni novcanik da organizuje, a kamoli nesto vise od toga.
E sad, tu je ta glavna kvaka koje povlaci de-belu liniju razlike izmedju mene i doticne Milke.
Ja sam mnogo "manje zabavna" osoba od nje, mene zanimaju neke sasvim obicne stvari u zivotu, a ne osvajanje trzista sto lokalnog, sto regionalnog, mene zanima porodica, deca, brckanje stopala u plicaku mora, pravljenje tragova u snegu, ispijanje kafe na prepodnevnom suncu,trazenje deteline sa cetiri lista, provodjenje basnoslovnog vremena u razgledanju izloga i odabiru poklona i pokloncica za meni drage ljude.Seckanje kolaz papira i pravljenje figura za moje dete, koje ce se tome obradovati, vise nego drzavni organi uspesnom lobiranju u beloj kuci.
Ali, ovde moram da istaknem jos jednu svoju osobinu, a to je da kad nesto odlucim da ostvarim (bez da pojede erik bananu) pretvaram se u "zenu zmaja" koja gura, tera, vuce i ostvaruje rezultat. Pa sad, u tom svetlu, mozda ako se pokaze da je moja zelje da "kad porastem budem Milka Forcan" toliko jaka, mozda napravim i nekakav "pakleni plan" za ostvarivanje istog. Hmmm, nikad se ne zna, a s druge strane, kako me hoce moc, vlast i sve te nezanimljive stvari, i vuku me ka sebi da im se "predam", ne znam, mozda podignem ruke i kazem "ma nosi me vodo kuda vec zelis da idem".
Samo sto i tu ima jedna zackoljica, ja sam u dusi vazda bila (a kakav se ridjov ozdrebi takav i umre) jedan veliki Kalimero, koji stalno ima zelju da ispravlja sve nepravde ovog sveta!
Hm, hm, hmmmmmmmmm...Mozda bi trebalo prosto neke stvari samo spojiti i terati u tom pravcu?!
No, dobro, za pocetak u ostvarivanju svog cilja odoh da si kupim neke stikle, tj cipele na stiklu, pa da malo krenem da vezbam po kuci da hodam u njima, ko zna mozda me bas stikle povedu na pravu stranu.
Uzivajte vi meni u ovom suncanom danu, konacno posle dugih kisovitih dana, a mi se mozda i sretnemo negde u gradu i vidite me kako vezbam hod na stiklama!
Tisuchu pusa,
Vasa M.
субота, 27. март 2010.
Nezahvalna, a zivi u Srbiji
Bas sam shvatila da sam ja najverovatnije jedno potpuno nezahvalno bice. Zasto? Pa, evo sad cu da vam sve lepo razlozim.
Imala sam tu srecu da putujem poprilicno, ne samo turisticki, vec i u edukativne svrhe. Neki su to nekada (mada cujem idalje) zvali, a i ja sama sam se sprdala, "seminar mafijom". Da, dragi moji, evo i javno priznajem bila sam clan "seminar mafije". Sta to znaci? To znaci da mi se jednom posrecilo da otputujem u svrhe pohadjanja jednog predivnog seminara, zapravo na mirovni kamp, a onda je sve vec prirodala uradila sama i kada jednom udjete u te krugove pozivi se redjaju sami do sebe i prosto je na vama da li zelite da nastavite sa tim. Ja sam zelela. Na prvom mestu, naravno, jer sam dobila priliku da vidim malo "belog sveta". Kakva edukacija, ma daj sveta da vidim bre! Ako cu da putujem, sve moze, kuvam kafe savrseno, predavac - moooze, ucenik- uvek, dzirlo-nema frke, kuvarica- ma snacicu se, pokupicu par recepata od mama Milane. Offusteno, samo da se putuje.
Sve je pocelo sa Nemackom. Moja prva reakcija je bila "Uff, bre, pa gde bas u Nemacku da putujemo. Sto nije neka zanimljivija zemlja u pitanju. Em svabe i partizani, oni su nam "neprijatelji" mislim ne-ideee, em kud ces ruznijeg i nepevljivijeg jezika. Frajeri ne daj Boze, svi plavi, muljavi, nikavi..Sta cemo mi tamo!!!!" Mislila sam, ma meni je mesto u nekom Portugalu, Spaniji, Italiji ili Brazilu, ne, ne, Cuba, ne bih se bunila, po'itala bih s mesta. Ali, avaj, bese to Nemacka.
I gle cuda, odusevih se Nemackom, pa cak i njihovim jezikom, kada ih slusas kako pricaju u njihovom maternjem okruzenju to sve vrca, peva, ma idila. A tek pivooo, da ne pominjem, pa njihove bele kobaje, uh, pa to cvece, ta priroda, te slatke upakovane kucice, pijace i jos mnogo sto sta, zna se Holandija je vrlo blizu, pa i sve sto ide uz to! I tako, toliko mi se "nije dopala" da sam i kasnije morala da je nekoliko puta jos "overim", navukla sam se skroz. I opet bih, samo da znate. Nikakvi Hajati, Rigensi, 5 zvezdica i slicno mi ne treba, ma vreca za spavanje, inter-rail karta i udri. Okej, nemam vise 20 godina, pa cu morati da se sad malo spustim na zemlju.
Nego, posle Nemacke, dodje i Poljska, pa dosla i Holandija, pa Austrija svako malo, jbg usput je pa je red da se kao slucajno propusti po koji voz za dalje i ostane, a i nekako mnogo je mojih bliskih u Becu i okolini, gre'ota da se ne javim ljudima na po koji dan.
Posle je naravno, za nas "eskperte" dosla na red i Italija, pa sam onda malo resila da obidjem i susede Bugarsku, Hrvatsku, Grcka je nekako obicno rezervisana sa ostrvima za letovanja, pa bese tu uletela i neka Afrika, doduse obodi iste na severu, ali islo se i tamo.
Pa je onda usledila i fckn USA, i to vise puta. Pa da ne zaboravim nikako Veliku Britaniju, mnogo mi se dopao London, moram da vam priznam. Bas je gotivno tamo i opet bih isla. Bese dosta godina ranije i stara Cehoslovacka. Francusku i Svajcarsku sam samo omirisala, Pariz samo aerodrom Charles De gaulle, sta ces air france je nekako uvek ispadao najjeftiniji za te prekookenaske letove.
Kao sto rekoh, imala sam tu srecu da malo vidim sveta. Prvi put je bila frka, stali na benzinsku stanicu, a ja mucenica iz Srbije, ne znam da se snadjem.
Prvo, svetli brate mili ta benzinska ko da sam na aerodrom neki sletela, a onda treba da se ode u toilete. Majko mila, tri puta sam se preznojila, dok je moj cuveni puding od mozga shvatio kako da koristi isti. Da ne pricam da je svirala i neka vrlo umilna muzika, sa sve ciljem, valjda, da te opusti da obavis posao lagano i ko co'ek.
Sta zna dete sa sela, da postoji mali crveni znak na bravi, ako je wc zauzet. Naravno da sam prvo upala svim zenama u kabine, mislim drmala uporno kvaku i gurala vrata ko konj. O blama, zivote. Tu sam se prvi put preznojila, a onda i kad sam usla, brate mili kako da pustim vodu, em krenula da mi se okrece ona daska, jaoooo sta sam sad uradila. Oklen sam znala da je sve na senzore. Mlatarala sam rukama pet minuta, ma i vise, dok nisam uspela da pustim vodu. Jedva IZADJOH IZ KABINE, a ONDA NOVI HOROR - aaaaaaaa treba oprati ruke.
Znam u Srbiji su obicno odvaljene slavine, tu se snalazim ko riba u vodi, ali ove ovde nemas bre sta da vrtis da pustis vodu na slavini. Okej, okej sada bih znala stigao je i u Srbiju 20 vek, ali tada....Mucenica, opet sam se preznojila, cekajuci da neka fina svabica izadje iz wc-a i da krene da pere ruke, pa ko veli ja cu za njom copy paste, uspecu. Uspela sam, opet sam mlatarala rukama ispod slavine i u jednom momentu je krenula voda. Ah, kako je zaustaviti!!!!!!! Ima li krajaaaa. Eto, to je bio moj prvi susret sa razvijenom Evropom, tj sa EU, aha dragi moji, da, da sa Evropskom unijom. Sta sam ja znala, znam u Srbiji na stajgi je uvek bila supermen varijanta - u prevodu wc cucavac, dva lista onog roze toalet papira, vrata odvaljena, kakva brava, ne moz'sh ih zatvoriti, nego cucis i nategnes se drugom rukom kao Supermen i kao pridrzavas vrata da ti neko ne upadne. Guzva je!
Dobro de, dosta je bilo pikazivanja sebe same u divnom svetlu. Sve u svemu, hocu da kazem da sam bila u prilici da putujem. I naravno, kao i svi, uvek sam zelela da se nekako ni ne vratim u Srbiju. Srbija - ubija! Emigrirati kako znas i umes. Medjutim, da se razumemo, svaki put sam se vratila. Iz razno raznih razloga nisam ostajala. Bilo je tu i bracnih ponuda, ali ja sam, ah pobogu emancipovana jedna smizla, de cu ja zaradi braka da se selim! Ne, ne, mene ce karijera odvesti preko, mislila sam. Ma sijo mi ga djura me je odvela karijera. Nije, jos uvek sam tu i za sada vise ne razmisljam o tome da emigriram iz Srbije.
Pocela sam, verovatno linijom manjeg otpora i zeljom da idem putem kojim se redje ide, da ostanem i vostanem. E sad, ostala jesam, ali vostala bas i nisam. Idalje (pod)svesno trujem kako je ovde lose, ali ne mislim da je tamo negde Bog zna kako bolje. Mnog toga u Srbiji mozes, sto tamo ne mozes.
Na primer, u Srbiji mozes da lelemudis po kaficima tokom radnog vremena i da te ama bas niko nish' ne pita, mozes da odes u penziju sa 33, kao npr. ja. I sta mi fali?! Ma suuuper mi je. Ne primam penziju, ali sve ostalo je kao da sam u penziji. Onda u Srbiji mozes da odradis tehnicki za kola, a da oni koji ti daju papir ni ne vide kola. Pa gde to ima?! (kome treba neka mi se javi, reci cu off the record)
Gde jos ima da "dete" od 30 i kusur godina zivi sa mamom i tatom, nigde, samo ovde to ima.
Gde jos ima da opusteno pijes ahohol na sred ulice, da se pusi i dimi po restoranima i kaficima, da muljas sa pandurima da ti ne napisu kaznu, sta jos, ah da supermarket koji radi 24 sata, preko toga nema, bar ne da sam ja videla. Da za sitne novce mozes da se provedes ihaj, da sa komsijama svako jutro pijes kafu, da ti dolaze gosti nenajavljeni, da psi obavljaju nuzdu gde god i gazda im se cisto smori sto mora da ceka ovog da odradi posao, a ne zbog izmeta na sred ulice. Gde ima da se za crkvene praznike okrece vo, jagnje i slicne zivotinje i puca iz silnog nam arsenala oruzja, zaostalo po ormanima iz ratova, sta ces, cisto da ne zardja!
Imamo izbore svako malo, svako malo nas pitaju, a sta mi mislimo kako oni vode drzavu, pa gde to ima? Ko jos tako raskalasno trosi novce na ogromne krstove i spomenike Rokiju, sem ovde. Nema, nema dve Srbije. Srbija je samo jedna!
I sad se ja tu nesto kao bunim, ma bas sam nezahvalna! A koga nije mrzelo da ostane samnom do kraja ovog teksta, ziveli dragi moji. Tisucu pusa od plavuse sa pudingom od mozga!
Imala sam tu srecu da putujem poprilicno, ne samo turisticki, vec i u edukativne svrhe. Neki su to nekada (mada cujem idalje) zvali, a i ja sama sam se sprdala, "seminar mafijom". Da, dragi moji, evo i javno priznajem bila sam clan "seminar mafije". Sta to znaci? To znaci da mi se jednom posrecilo da otputujem u svrhe pohadjanja jednog predivnog seminara, zapravo na mirovni kamp, a onda je sve vec prirodala uradila sama i kada jednom udjete u te krugove pozivi se redjaju sami do sebe i prosto je na vama da li zelite da nastavite sa tim. Ja sam zelela. Na prvom mestu, naravno, jer sam dobila priliku da vidim malo "belog sveta". Kakva edukacija, ma daj sveta da vidim bre! Ako cu da putujem, sve moze, kuvam kafe savrseno, predavac - moooze, ucenik- uvek, dzirlo-nema frke, kuvarica- ma snacicu se, pokupicu par recepata od mama Milane. Offusteno, samo da se putuje.
Sve je pocelo sa Nemackom. Moja prva reakcija je bila "Uff, bre, pa gde bas u Nemacku da putujemo. Sto nije neka zanimljivija zemlja u pitanju. Em svabe i partizani, oni su nam "neprijatelji" mislim ne-ideee, em kud ces ruznijeg i nepevljivijeg jezika. Frajeri ne daj Boze, svi plavi, muljavi, nikavi..Sta cemo mi tamo!!!!" Mislila sam, ma meni je mesto u nekom Portugalu, Spaniji, Italiji ili Brazilu, ne, ne, Cuba, ne bih se bunila, po'itala bih s mesta. Ali, avaj, bese to Nemacka.
I gle cuda, odusevih se Nemackom, pa cak i njihovim jezikom, kada ih slusas kako pricaju u njihovom maternjem okruzenju to sve vrca, peva, ma idila. A tek pivooo, da ne pominjem, pa njihove bele kobaje, uh, pa to cvece, ta priroda, te slatke upakovane kucice, pijace i jos mnogo sto sta, zna se Holandija je vrlo blizu, pa i sve sto ide uz to! I tako, toliko mi se "nije dopala" da sam i kasnije morala da je nekoliko puta jos "overim", navukla sam se skroz. I opet bih, samo da znate. Nikakvi Hajati, Rigensi, 5 zvezdica i slicno mi ne treba, ma vreca za spavanje, inter-rail karta i udri. Okej, nemam vise 20 godina, pa cu morati da se sad malo spustim na zemlju.
Nego, posle Nemacke, dodje i Poljska, pa dosla i Holandija, pa Austrija svako malo, jbg usput je pa je red da se kao slucajno propusti po koji voz za dalje i ostane, a i nekako mnogo je mojih bliskih u Becu i okolini, gre'ota da se ne javim ljudima na po koji dan.
Posle je naravno, za nas "eskperte" dosla na red i Italija, pa sam onda malo resila da obidjem i susede Bugarsku, Hrvatsku, Grcka je nekako obicno rezervisana sa ostrvima za letovanja, pa bese tu uletela i neka Afrika, doduse obodi iste na severu, ali islo se i tamo.
Pa je onda usledila i fckn USA, i to vise puta. Pa da ne zaboravim nikako Veliku Britaniju, mnogo mi se dopao London, moram da vam priznam. Bas je gotivno tamo i opet bih isla. Bese dosta godina ranije i stara Cehoslovacka. Francusku i Svajcarsku sam samo omirisala, Pariz samo aerodrom Charles De gaulle, sta ces air france je nekako uvek ispadao najjeftiniji za te prekookenaske letove.
Kao sto rekoh, imala sam tu srecu da malo vidim sveta. Prvi put je bila frka, stali na benzinsku stanicu, a ja mucenica iz Srbije, ne znam da se snadjem.
Prvo, svetli brate mili ta benzinska ko da sam na aerodrom neki sletela, a onda treba da se ode u toilete. Majko mila, tri puta sam se preznojila, dok je moj cuveni puding od mozga shvatio kako da koristi isti. Da ne pricam da je svirala i neka vrlo umilna muzika, sa sve ciljem, valjda, da te opusti da obavis posao lagano i ko co'ek.
Sta zna dete sa sela, da postoji mali crveni znak na bravi, ako je wc zauzet. Naravno da sam prvo upala svim zenama u kabine, mislim drmala uporno kvaku i gurala vrata ko konj. O blama, zivote. Tu sam se prvi put preznojila, a onda i kad sam usla, brate mili kako da pustim vodu, em krenula da mi se okrece ona daska, jaoooo sta sam sad uradila. Oklen sam znala da je sve na senzore. Mlatarala sam rukama pet minuta, ma i vise, dok nisam uspela da pustim vodu. Jedva IZADJOH IZ KABINE, a ONDA NOVI HOROR - aaaaaaaa treba oprati ruke.
Znam u Srbiji su obicno odvaljene slavine, tu se snalazim ko riba u vodi, ali ove ovde nemas bre sta da vrtis da pustis vodu na slavini. Okej, okej sada bih znala stigao je i u Srbiju 20 vek, ali tada....Mucenica, opet sam se preznojila, cekajuci da neka fina svabica izadje iz wc-a i da krene da pere ruke, pa ko veli ja cu za njom copy paste, uspecu. Uspela sam, opet sam mlatarala rukama ispod slavine i u jednom momentu je krenula voda. Ah, kako je zaustaviti!!!!!!! Ima li krajaaaa. Eto, to je bio moj prvi susret sa razvijenom Evropom, tj sa EU, aha dragi moji, da, da sa Evropskom unijom. Sta sam ja znala, znam u Srbiji na stajgi je uvek bila supermen varijanta - u prevodu wc cucavac, dva lista onog roze toalet papira, vrata odvaljena, kakva brava, ne moz'sh ih zatvoriti, nego cucis i nategnes se drugom rukom kao Supermen i kao pridrzavas vrata da ti neko ne upadne. Guzva je!
Dobro de, dosta je bilo pikazivanja sebe same u divnom svetlu. Sve u svemu, hocu da kazem da sam bila u prilici da putujem. I naravno, kao i svi, uvek sam zelela da se nekako ni ne vratim u Srbiju. Srbija - ubija! Emigrirati kako znas i umes. Medjutim, da se razumemo, svaki put sam se vratila. Iz razno raznih razloga nisam ostajala. Bilo je tu i bracnih ponuda, ali ja sam, ah pobogu emancipovana jedna smizla, de cu ja zaradi braka da se selim! Ne, ne, mene ce karijera odvesti preko, mislila sam. Ma sijo mi ga djura me je odvela karijera. Nije, jos uvek sam tu i za sada vise ne razmisljam o tome da emigriram iz Srbije.
Pocela sam, verovatno linijom manjeg otpora i zeljom da idem putem kojim se redje ide, da ostanem i vostanem. E sad, ostala jesam, ali vostala bas i nisam. Idalje (pod)svesno trujem kako je ovde lose, ali ne mislim da je tamo negde Bog zna kako bolje. Mnog toga u Srbiji mozes, sto tamo ne mozes.
Na primer, u Srbiji mozes da lelemudis po kaficima tokom radnog vremena i da te ama bas niko nish' ne pita, mozes da odes u penziju sa 33, kao npr. ja. I sta mi fali?! Ma suuuper mi je. Ne primam penziju, ali sve ostalo je kao da sam u penziji. Onda u Srbiji mozes da odradis tehnicki za kola, a da oni koji ti daju papir ni ne vide kola. Pa gde to ima?! (kome treba neka mi se javi, reci cu off the record)
Gde jos ima da "dete" od 30 i kusur godina zivi sa mamom i tatom, nigde, samo ovde to ima.
Gde jos ima da opusteno pijes ahohol na sred ulice, da se pusi i dimi po restoranima i kaficima, da muljas sa pandurima da ti ne napisu kaznu, sta jos, ah da supermarket koji radi 24 sata, preko toga nema, bar ne da sam ja videla. Da za sitne novce mozes da se provedes ihaj, da sa komsijama svako jutro pijes kafu, da ti dolaze gosti nenajavljeni, da psi obavljaju nuzdu gde god i gazda im se cisto smori sto mora da ceka ovog da odradi posao, a ne zbog izmeta na sred ulice. Gde ima da se za crkvene praznike okrece vo, jagnje i slicne zivotinje i puca iz silnog nam arsenala oruzja, zaostalo po ormanima iz ratova, sta ces, cisto da ne zardja!
Imamo izbore svako malo, svako malo nas pitaju, a sta mi mislimo kako oni vode drzavu, pa gde to ima? Ko jos tako raskalasno trosi novce na ogromne krstove i spomenike Rokiju, sem ovde. Nema, nema dve Srbije. Srbija je samo jedna!
I sad se ja tu nesto kao bunim, ma bas sam nezahvalna! A koga nije mrzelo da ostane samnom do kraja ovog teksta, ziveli dragi moji. Tisucu pusa od plavuse sa pudingom od mozga!
среда, 3. март 2010.
Devojcica, pivo i Cile
Ne znam zasto, ali prethodnih dana nikako da sednem i napisem novi post. Milion i jedan slucaj mi je bio motiv za novu pricu, ali nikako da sednem i pribelezim. Na primer, komsijin dozivljaj mene kao devojcice predstavlja bas zanimljiv socioloski fenomen za obraditi ga. Potom, to sto se usled poslednjeg zemljotresa u Cileu, zemlji "Vatrenog prstena", planeta Zemlja, ako se ne varam, pomerila za oko 8 cm van svoje ose i time skratila tarajanje dana za ne znam koliko mikrosekundi, otkrivanje leda na Marsu, ili pak, to sto se posle 23h, pa sve do 6 narednog jutra, po radnjama i trafikama ne moze kupiti pivo.
A, mozda bih zapravo i mogla svaku od pomenutih da bar donekle "okrznem".
Sa svojih 30 i kusur godina uspela sam, bolje reci uspevam, da odrzavam svoj duh mladalackim. Ponekad mi se cak cini i da cu sa svojih 80, dao Bog da ih dozivim, idalje delovati kao devojcica. Bas pre neki dan, odlucim da ne koristim lift, vec da idem peske do prizemlja. Kada idete pesaka kroz zgradu, uvek rizikujete da cete sresti nekoga od komsija. Naravno, zavisno do toga u kakvim ste odnosima, to i ne mora da bude rizik, moze biti i sasvim prijatan susret. Na zalost, sve redje mi ovakvi susreti bivaju dragi, vec vise nesto za pozeleti da se izbegne. No, da skratimo pricu, tog pre podneva srecem simpaticnog dekicu, komsiju vrata do vrata kraj mojih vrata, prakticno vrlo bliske komsije, makar teritorijalno. Komsija me pozdravlja, po vec ko zna koji put sa: "Dobar dan devojcice!".
Ne mogu da kazem da mi ne prija ili da mi nije simpaticno. Dapace. No, ipak morala sam da se zapitam kako neko sa preko 30 godina moze biti dozivljen kao devojcica i u cemu je problem, ako problema u svemu tome uopste i ima. Da li zapravo on sebe dozivljava mladim, pa samim tim neko ko je od njega mladji kusur godina, ako je on sebi mlad, mora biti jos mladji, pa time dolazimo do njegovog poimanja mene kao devojcice. Ili, mozda ja prosto sa svojim bejbi fejsom njega podsecam na devojcicu. A mozda i moj outfit, farmerke, kickersice, kosa vezana u konjski repic, militari jakna njemu salju poruku - Ova je neozbiljna, mlada i nezrela = devojcica. I kako je moguce da on ne vidi na meni da ne samo to sto nisam devojcica, vec sam i mlada ko rosa u podne,a on nije jedini primerak koji me naziva devojcicom, i do kada cu ja ljudima delovati kao devojcica. Znate, to je onaj momenat kada vam na ulici prestaju da govore TI i pocinju da se obracaju sa VI. Kada zapravo nastupa taj trenutak? Koja je to granica u godinama?! Ili je mozda taj fenomen cekanja prelaska sa TI na VI prisutan u nasem drustvu kao takvom, pokazatelj stepena svesti i kulturne razine nekog drustva. Taj cuveni komunisticko sindrom da smo svi drugovi, svi smo na TI. Ili, mozda ja jednostavno nisam u svojoj glavi jos odrasla, pa takve frekvencije saljem svojoj oklini?! Mozda da sam se natakla na stikle (petica minimum), nabacila neku suknjicu do kolena, izbacila dzivdzan kolenca i napuderisala nos, tj napravila na devooojku od sebe, mozda me tada ne bi oslovljavali sa "devojcice". U svakom slucaju, da se razumemo, ne smeta mi, samo se pitam!
Idemo dalje.
Zemljina osa se pomerila. Hm, ne znam da li uopste da ulazim u ovu temu, kao i u temu pronalaska leda na Mesecu.
Odavno znam za podatak da u svetu sada postoji toliko Kineza da kada bi svi oni skupa u istom trenutku poskocili, pretpostavlja se, da bi se pomerila osa planete Zemlje. Naravno naucno ne dokazano, jos uvek niko nije naterao sve Kineze da poskoce u istom trenutku, ali da jeste naucno postavljeno kao hipoteza, jeste. I bas, pre par godina prilicno sam se interesovala za ovaj podatak i razvijala razne teorije kako taj podatak iskoristiti u svrhe privlacenja paznje WTO, Svetske trgovinske organizacije i kako sa tim podatkom uticati na poshtovanje fair trade-a. Uhhh, gde sam ja otisla, ali o ovome cu vam pisati drugom prilikom i shvaticete da sve to vrlo lako moze da ima smisla samo ako se fino upakuje. :) Svojevremeno, na godisnjicu ubistva Che Guevare, sam Oxfamu predlaga ovaj model za njihove kampanje!!!! Verovali ili ne. Ha, luda zar ne?! Ne, nisam bas toliko luda, ali da jesam predlaga-jesam, jer su oni sami raspisali konkurs za slicnu kampanju.
Ali o ovoj temi vise nekom drugom zgodom.
Led na Marsu? Pa sad, kako da vam kazem, imam ja svoje misljenje i na ovu temu, ali kad prikupim jos informacija pozabavicu se istom.
I da, sad ide ono sto ste i najvise cekali da procitate. Pivo?! O da, o da, nesvesna svoje nesvesnosti i verovatno usled retkih situacija da obilazim radnje i kupujem pivo posle 23h, apsolutno nisam znala da se pivo tokom noci, bar u Novom Sadu, NE MOZE kupiti. Kakav propust i neobavestenost sam sebi dozvolila. Nema kupovine piva posle 23h, taj podatak vredi znati. Ali sve u svemu, nikako, ne daj Boze da ti se desi sponatno opustanje sa prijateljima kod kuce. Mislim, kad vec nemamo kesha da idemo u bajne nocne provode i pohode na klubove i kafane, valjda mozemo ko ljudi da se napijemo bar kod kcue. Elem, znam pouzdano da postoje dezurne apoteke i da izvesno u njima u bilo koje doba dana i noci mozes npr da kupis psihoaktivne lekove, ali pivo ne moze. I da se razumemo, to nemam nikakve veze sa punoletstvom, jednostavno NEMA prodaje piva izmedju 23h i 06h narednog jutra. Potpuno je irelevantno koliko godina imas, nije u tome sustina.
U prevodu: ako ces da pijes, budi pijan preko dana, nocu budi trezan. Ma sjajno, kao i sve sto je u ovoj drzavi sjajno tako i ovaj banalni primer predstavlja egzemplar mudrih odluka nasih izabranih predstavnika. S druge strane, ako ti je bas frka, a ti lepo krkni bromazepan, bensedin, to bar mozes da nabavis u bilo koje doba dana i noci. Ne, ne, necu vise, samo se nerviram, a to kazu nije dobro za ten i lepotu. Molicu lepo! Da ste vi meni zivi i zdravi, za psihoativne lekove ne brinite moci cete da ih kupite, a sto se piva tice, pa sad ko vam je kriv sto bi vi uvece da se opustite.
A, mozda bih zapravo i mogla svaku od pomenutih da bar donekle "okrznem".
Sa svojih 30 i kusur godina uspela sam, bolje reci uspevam, da odrzavam svoj duh mladalackim. Ponekad mi se cak cini i da cu sa svojih 80, dao Bog da ih dozivim, idalje delovati kao devojcica. Bas pre neki dan, odlucim da ne koristim lift, vec da idem peske do prizemlja. Kada idete pesaka kroz zgradu, uvek rizikujete da cete sresti nekoga od komsija. Naravno, zavisno do toga u kakvim ste odnosima, to i ne mora da bude rizik, moze biti i sasvim prijatan susret. Na zalost, sve redje mi ovakvi susreti bivaju dragi, vec vise nesto za pozeleti da se izbegne. No, da skratimo pricu, tog pre podneva srecem simpaticnog dekicu, komsiju vrata do vrata kraj mojih vrata, prakticno vrlo bliske komsije, makar teritorijalno. Komsija me pozdravlja, po vec ko zna koji put sa: "Dobar dan devojcice!".
Ne mogu da kazem da mi ne prija ili da mi nije simpaticno. Dapace. No, ipak morala sam da se zapitam kako neko sa preko 30 godina moze biti dozivljen kao devojcica i u cemu je problem, ako problema u svemu tome uopste i ima. Da li zapravo on sebe dozivljava mladim, pa samim tim neko ko je od njega mladji kusur godina, ako je on sebi mlad, mora biti jos mladji, pa time dolazimo do njegovog poimanja mene kao devojcice. Ili, mozda ja prosto sa svojim bejbi fejsom njega podsecam na devojcicu. A mozda i moj outfit, farmerke, kickersice, kosa vezana u konjski repic, militari jakna njemu salju poruku - Ova je neozbiljna, mlada i nezrela = devojcica. I kako je moguce da on ne vidi na meni da ne samo to sto nisam devojcica, vec sam i mlada ko rosa u podne,a on nije jedini primerak koji me naziva devojcicom, i do kada cu ja ljudima delovati kao devojcica. Znate, to je onaj momenat kada vam na ulici prestaju da govore TI i pocinju da se obracaju sa VI. Kada zapravo nastupa taj trenutak? Koja je to granica u godinama?! Ili je mozda taj fenomen cekanja prelaska sa TI na VI prisutan u nasem drustvu kao takvom, pokazatelj stepena svesti i kulturne razine nekog drustva. Taj cuveni komunisticko sindrom da smo svi drugovi, svi smo na TI. Ili, mozda ja jednostavno nisam u svojoj glavi jos odrasla, pa takve frekvencije saljem svojoj oklini?! Mozda da sam se natakla na stikle (petica minimum), nabacila neku suknjicu do kolena, izbacila dzivdzan kolenca i napuderisala nos, tj napravila na devooojku od sebe, mozda me tada ne bi oslovljavali sa "devojcice". U svakom slucaju, da se razumemo, ne smeta mi, samo se pitam!
Idemo dalje.
Zemljina osa se pomerila. Hm, ne znam da li uopste da ulazim u ovu temu, kao i u temu pronalaska leda na Mesecu.
Odavno znam za podatak da u svetu sada postoji toliko Kineza da kada bi svi oni skupa u istom trenutku poskocili, pretpostavlja se, da bi se pomerila osa planete Zemlje. Naravno naucno ne dokazano, jos uvek niko nije naterao sve Kineze da poskoce u istom trenutku, ali da jeste naucno postavljeno kao hipoteza, jeste. I bas, pre par godina prilicno sam se interesovala za ovaj podatak i razvijala razne teorije kako taj podatak iskoristiti u svrhe privlacenja paznje WTO, Svetske trgovinske organizacije i kako sa tim podatkom uticati na poshtovanje fair trade-a. Uhhh, gde sam ja otisla, ali o ovome cu vam pisati drugom prilikom i shvaticete da sve to vrlo lako moze da ima smisla samo ako se fino upakuje. :) Svojevremeno, na godisnjicu ubistva Che Guevare, sam Oxfamu predlaga ovaj model za njihove kampanje!!!! Verovali ili ne. Ha, luda zar ne?! Ne, nisam bas toliko luda, ali da jesam predlaga-jesam, jer su oni sami raspisali konkurs za slicnu kampanju.
Ali o ovoj temi vise nekom drugom zgodom.
Led na Marsu? Pa sad, kako da vam kazem, imam ja svoje misljenje i na ovu temu, ali kad prikupim jos informacija pozabavicu se istom.
I da, sad ide ono sto ste i najvise cekali da procitate. Pivo?! O da, o da, nesvesna svoje nesvesnosti i verovatno usled retkih situacija da obilazim radnje i kupujem pivo posle 23h, apsolutno nisam znala da se pivo tokom noci, bar u Novom Sadu, NE MOZE kupiti. Kakav propust i neobavestenost sam sebi dozvolila. Nema kupovine piva posle 23h, taj podatak vredi znati. Ali sve u svemu, nikako, ne daj Boze da ti se desi sponatno opustanje sa prijateljima kod kuce. Mislim, kad vec nemamo kesha da idemo u bajne nocne provode i pohode na klubove i kafane, valjda mozemo ko ljudi da se napijemo bar kod kcue. Elem, znam pouzdano da postoje dezurne apoteke i da izvesno u njima u bilo koje doba dana i noci mozes npr da kupis psihoaktivne lekove, ali pivo ne moze. I da se razumemo, to nemam nikakve veze sa punoletstvom, jednostavno NEMA prodaje piva izmedju 23h i 06h narednog jutra. Potpuno je irelevantno koliko godina imas, nije u tome sustina.
U prevodu: ako ces da pijes, budi pijan preko dana, nocu budi trezan. Ma sjajno, kao i sve sto je u ovoj drzavi sjajno tako i ovaj banalni primer predstavlja egzemplar mudrih odluka nasih izabranih predstavnika. S druge strane, ako ti je bas frka, a ti lepo krkni bromazepan, bensedin, to bar mozes da nabavis u bilo koje doba dana i noci. Ne, ne, necu vise, samo se nerviram, a to kazu nije dobro za ten i lepotu. Molicu lepo! Da ste vi meni zivi i zdravi, za psihoativne lekove ne brinite moci cete da ih kupite, a sto se piva tice, pa sad ko vam je kriv sto bi vi uvece da se opustite.
уторак, 9. фебруар 2010.
Bice bolje, sad ce Juni
BICE BOLJE!
Ono sto sam uspela da shvatim, prethodnih dana slusajuci vesti, a to je da ce nam biti bolje. Kada?! Pa, kako kazu trebalo bi sredinom godine. Da, ove godine. Srbija izlazi iz krize. Vazi! Ok, pomislih, kada sam vec cekala toliko, pa imam strpljenja da sacekam jos 6 meseci. Sta je 6 meseci naspram vecnosti, skoro pa mrvica peska. Nishta. Jedino sto me buni, a to je slozenica u kojoj se kaze da Srbija izlazi iz krize.
Neverovatno, meni je kriza postala sinonim za Srbiju i prosto ne znam da li cu emotivno biti u stanju da odvojim ta dva pojma. I da li ja uopste mogu da pojmim to: Srbija izlazi iz krize! No way. Nema teorije, ali apsolutno nema teorije da se to desi. Koja kriza ljudi? Ekonomska? Kulturna? Socijalna? Politicka? Bensedin kriza? Sta kao, odjednom posle Juna meseca u Srbiji ce svi imati pola miliona maraka platu, zivece kao nikad do sada, letovanja, zimovanja, polugodisnji soping u Rimu, Becu, Trstu, gde god, imacemo osmeh na licu, bensedin nece vise biti najtrazeniji lek po apotekama, narodnjaci nece vladati muzickim trzistem u Srbiji, deca ce prestati da samaraju profesore i skolske drugare, a na ulicama nece biti belog, zutog, zelenog, braon..... Ma daj, shijo mi ga Djura.
Prvo da se razumemo, apsolutno mi nije cilj da sad ovde mracim i sirim negativizam, defetizam i ostale -izme. Ne, ne, sta vise smatram da pripadam grupi optimista po pitanju svih oblasti zivota.
Prosto hocu da kazem da, ako sam nesto naucila ziveci u ovoj zemlji, to je da ovde nikada ne postoji miran period, uvek je kriza u Srbiji.
I bas zato, kada mi neko kaze Srbija izlazi iz krize, ja to prosto nedobacujem. Ne znam, ne kapiram ja to. Nishta ne ulazi pod ovaj moj sesiric. Stoga bih lepo molila, sa slagom i tresnjom odgore, da ako neko razume recenicu: "Srbija izlazi iz krize!", neka mi je objasni.
I to za rekordnih 6 meseci?! Nismo to uspeli ni za prethodnih 800 godina, ali sad ce doci, sad ce, sad ce, samo sto nije, eto ga Juni. Sjajno. Jedva cekam Jun mesec.
Ne zbog toga sto trenutno u dzepu nemam ni prebijenog penija, ni zbog toga sto komsinica zid do zida opali totalno nepoznate narodnjake na 12+ volume (linija vristi: ne mozsh jace, sestro!) negde od 19h pa nadalje, ne ni zbog toga sto polovina ljudi u gradskom prevozu prica sama sa sobom, ni zbog toga sto kinez zove ekipu da me opkoli i psuje me, ako ne kupim carape za 100 dindzi, ne, ne, ne, vec samo zato sto nada umire poslednja. Ma, bice bolje, kad vam ja to kazem!
Ono sto sam uspela da shvatim, prethodnih dana slusajuci vesti, a to je da ce nam biti bolje. Kada?! Pa, kako kazu trebalo bi sredinom godine. Da, ove godine. Srbija izlazi iz krize. Vazi! Ok, pomislih, kada sam vec cekala toliko, pa imam strpljenja da sacekam jos 6 meseci. Sta je 6 meseci naspram vecnosti, skoro pa mrvica peska. Nishta. Jedino sto me buni, a to je slozenica u kojoj se kaze da Srbija izlazi iz krize.
Neverovatno, meni je kriza postala sinonim za Srbiju i prosto ne znam da li cu emotivno biti u stanju da odvojim ta dva pojma. I da li ja uopste mogu da pojmim to: Srbija izlazi iz krize! No way. Nema teorije, ali apsolutno nema teorije da se to desi. Koja kriza ljudi? Ekonomska? Kulturna? Socijalna? Politicka? Bensedin kriza? Sta kao, odjednom posle Juna meseca u Srbiji ce svi imati pola miliona maraka platu, zivece kao nikad do sada, letovanja, zimovanja, polugodisnji soping u Rimu, Becu, Trstu, gde god, imacemo osmeh na licu, bensedin nece vise biti najtrazeniji lek po apotekama, narodnjaci nece vladati muzickim trzistem u Srbiji, deca ce prestati da samaraju profesore i skolske drugare, a na ulicama nece biti belog, zutog, zelenog, braon..... Ma daj, shijo mi ga Djura.
Prvo da se razumemo, apsolutno mi nije cilj da sad ovde mracim i sirim negativizam, defetizam i ostale -izme. Ne, ne, sta vise smatram da pripadam grupi optimista po pitanju svih oblasti zivota.
Prosto hocu da kazem da, ako sam nesto naucila ziveci u ovoj zemlji, to je da ovde nikada ne postoji miran period, uvek je kriza u Srbiji.
I bas zato, kada mi neko kaze Srbija izlazi iz krize, ja to prosto nedobacujem. Ne znam, ne kapiram ja to. Nishta ne ulazi pod ovaj moj sesiric. Stoga bih lepo molila, sa slagom i tresnjom odgore, da ako neko razume recenicu: "Srbija izlazi iz krize!", neka mi je objasni.
I to za rekordnih 6 meseci?! Nismo to uspeli ni za prethodnih 800 godina, ali sad ce doci, sad ce, sad ce, samo sto nije, eto ga Juni. Sjajno. Jedva cekam Jun mesec.
Ne zbog toga sto trenutno u dzepu nemam ni prebijenog penija, ni zbog toga sto komsinica zid do zida opali totalno nepoznate narodnjake na 12+ volume (linija vristi: ne mozsh jace, sestro!) negde od 19h pa nadalje, ne ni zbog toga sto polovina ljudi u gradskom prevozu prica sama sa sobom, ni zbog toga sto kinez zove ekipu da me opkoli i psuje me, ako ne kupim carape za 100 dindzi, ne, ne, ne, vec samo zato sto nada umire poslednja. Ma, bice bolje, kad vam ja to kazem!
петак, 5. фебруар 2010.
novinar
DOKOLICARENJA JEDNE PLAVUSE
Mozda misli proizvedene u doklici jedne plavuse, "vesele domacice", besposlene novinarke i nisu mnogo zanimljive za bilo koju javnost, ali da postoje - postoje. Ma kakve god one bile. Pa sad, kad vec mislim i dakle postojim, a sve u svetlu novih vidova komuniciranja, nije zgoreg da to svoje zdravomisleno postojanje zabelezim i na neki virtuelni papir, zvani blog.
Godinama unazad se kanim da pocnem sa pisanjem bloga, ali nekako me je uvek mrzelo da zapocnem. Ali, zato kada pocnem vrlo brzo dodjem u situaciju da sebe moram da nateram da stanem.
U svoj svojoj prepodnevnoj dokolici, izmedju searchingovanja posla na netu i obilazaka potencijalnih poslodavaca, nalazim vremena da konacno otvorim blog, pa tako napisem i po koju smislenu recenicu, tek da bih odrzavala svoju kondiciju. Tesko je vreme doslo, nedelje, meseci, pa i godine pocinju da se nizu u toj akciji trazenja posla i ponovnog zaposljavanja mog pudinga od mozga i ponovnog aktiviranja tog pera za pisanje.
Nikada nisam bila poznata po odrzavanju fizicke kondicije pomocu brojnih aero,jazzer, fitnes i slicnih vezbi, iako stalno imam zelju da pocnem sa istim, ali zato po dodavanju jos koje verbalne i stalne potrebe da moja bude zadnja, e pa po tome i jesam bila vazda poznata.
S obzirom da me je obuzelo neko prosvetljenje nedavno i opalilo jedno dva, tri samara, shvatih da moju vestinu pisanja pocinjem da zaboravljam. Mada je mozda i preciznije reci da se umrtvljujem i time pocinjem samu sebe da ubedjujem kako niti imam sta da kazem, a i kad bih imala i htela nemam kome, pa i da imam cak i kome, vec sam i zaboravila kako.
I bas tu, tog momenta donosim odluku da konacno pocnem sa brain fitnesom i ne dozvolim sebi da se paucina nastani na mom mozgu. Blog? OK, why not?! Let us try......We'll see what will happen. Stay tuned dear! "cos I'll be back soon. :)
Mozda misli proizvedene u doklici jedne plavuse, "vesele domacice", besposlene novinarke i nisu mnogo zanimljive za bilo koju javnost, ali da postoje - postoje. Ma kakve god one bile. Pa sad, kad vec mislim i dakle postojim, a sve u svetlu novih vidova komuniciranja, nije zgoreg da to svoje zdravomisleno postojanje zabelezim i na neki virtuelni papir, zvani blog.
Godinama unazad se kanim da pocnem sa pisanjem bloga, ali nekako me je uvek mrzelo da zapocnem. Ali, zato kada pocnem vrlo brzo dodjem u situaciju da sebe moram da nateram da stanem.
U svoj svojoj prepodnevnoj dokolici, izmedju searchingovanja posla na netu i obilazaka potencijalnih poslodavaca, nalazim vremena da konacno otvorim blog, pa tako napisem i po koju smislenu recenicu, tek da bih odrzavala svoju kondiciju. Tesko je vreme doslo, nedelje, meseci, pa i godine pocinju da se nizu u toj akciji trazenja posla i ponovnog zaposljavanja mog pudinga od mozga i ponovnog aktiviranja tog pera za pisanje.
Nikada nisam bila poznata po odrzavanju fizicke kondicije pomocu brojnih aero,jazzer, fitnes i slicnih vezbi, iako stalno imam zelju da pocnem sa istim, ali zato po dodavanju jos koje verbalne i stalne potrebe da moja bude zadnja, e pa po tome i jesam bila vazda poznata.
S obzirom da me je obuzelo neko prosvetljenje nedavno i opalilo jedno dva, tri samara, shvatih da moju vestinu pisanja pocinjem da zaboravljam. Mada je mozda i preciznije reci da se umrtvljujem i time pocinjem samu sebe da ubedjujem kako niti imam sta da kazem, a i kad bih imala i htela nemam kome, pa i da imam cak i kome, vec sam i zaboravila kako.
I bas tu, tog momenta donosim odluku da konacno pocnem sa brain fitnesom i ne dozvolim sebi da se paucina nastani na mom mozgu. Blog? OK, why not?! Let us try......We'll see what will happen. Stay tuned dear! "cos I'll be back soon. :)
Пријавите се на:
Постови (Atom)
