Šuma zvana banana

 Nekada davno, daleko, na nekoj sasvim drugoj, trećoj, desetoj planeti od Sunca, postojala je jedna šuma u kojoj nije bilo ljudi. Ta šuma, iz sasvim nepoznatog razloga, zvala se šuma-banana, iako u njoj nije bilo ni jednog jedinog stabla banane. U njoj su živele samo životinje. Najraznovrsnije životinje, raznih fela, različitih osobina, različitih potreba, ali nekako umele su zajedno da žive u miru i slozi. Medjutim, nije uvek tako bilo u toj banana šumi, u kojoj nije bilo ni jednog drveta banane. O ne, bilo je i onih drugih dana. 

 E baš tada, kada su bili ti neki drugi dani, ove najrazličitije životinje nisu nikako umele da se slože i uporno su tražile ko bi mogao da ih spasi. Najglavnija životinja od svih bio je tada tvor! Pitate se kako to da baš tvor bude glavni? 

Pa evo, reći ću vam kako je sve bilo.

 Šuma banana, u kojoj nije raslo ni jedno drvo banane, bila je uvek okupana Suncem, ptičice su pevale predivne pesme, potoci su žuborili, hrane je bilo na svakom koraku i životinjama je u jednom momentu postalo jako, jako dosadno. Prva se dosetila lisica kako da razbije dosadu u šumi zvanoj banana, iako tamo nije raslo ni jedno drvo banane. Pozvala je vuka kod nje u jazbinu na večeru. Tom prilikom predložila mu je da započnu jednu igru. Igra se sastojala u tome da šumu podele na pola i da vide na kojoj će polovini biti više životinja. Svako je dobio svoju polovinu da prebroji životinje. Vuk je dobio levu stranu, a lisica desnu stranu šume. 

 Počeli su da jure po šumi brojeći životinje. Onda je lisici palo na pamet da bi mogla da ubedi neke od njih da svoje prijatelje iz vukove leve polovine dozovu da predju u njenu desnu polovinu šume. 

 Lisica je prvo naišla na jelena i rekla mu:

-          Dragi moj jelenko, imaš li ti tvoje prijatelje u onom delu šume preko potoka?

 Jelen joj je odgovorio:

-          Da, draga lijo, naravno da imam prijatelje i sa one strane potoka. I ja volim da idem na taj deo pašnjaka, tamo je trava veoma lepa. Ali imam prijatelje i ovde, na ovoj strani reke, jer je ovde drveće divno. Zašto me to pitaš?

-          Pa, htela sam da ti kažem da ih pozoveš da dodju na ovu stranu, jer je tamo vuk koji mi je rekao da ga jako nerviraju jeleni. Ja vas volim, a ja sam sa ove strane potoka. Pozovi ih da dodju, bolje će im biti ovde.

 Jelen ju je pogledao svojim krupnim očima i poslušao. Nije ni pomislio da bi lija mogla da ga slaže. Otrčao je na levu stranu šume i pozvao svoje prijatelje da dodju na drugu stranu, zato što ih vuk ne voli. Prijatelji su ga poslušali, jer im nije palo na pamet da bi ih njihov prijatelj lagao. Nikome nije ni palo na pamet da se zapita da li je to uopšte istina i šta njihov dotadašnji prijatelj vuk kaže na sve to.

 Za to vreme, vuk je veselo trčao svojom polovinom šume i brojao životinje, kada je u jednom trenutku primetio da svi jeleni u krdu pretrčavaju potok i gotovo beže na drugu polovinu šume. To ga je zabrinulo, jer je znao da gubi broj životinja i da će svi oni preći na lisicinu stranu. Ne, to mu se uopšte nije dopalo. Pokušao je da zaustavi bar nekog od jelena i ubedi ih da ne odlaze na drugu stranu. Nije mu uspelo. Pokušao je da ih pita zašto odlaze, kada mu je jedno lane kratko reklo da je to zato što su čuli od lisice da ih vuk ne voli. Kada je to čuo, vuk se jako iznervirao. Lisica je varala, a on se tome nije nadao. Rešio je da joj uzvrati istom merom i da pronadje druge životinje kojima će reći isto to za liju, ali će im čak obećati da će ih on lično čuvati od lisice. Bilo je samo potrebno da dovedu sve svoje prijatelje na njegovu stranu šume banana, iako tamo nije bilo ni jednog drveta banane.

 Zečevi, veverice, divlje svinje počeli su da pričaju izmedju sebe o tome što su čuli od vuka i rešili da dovedu svoje prijatelje u njegov deo šume. Na kraju krajeva, ako ih lisica nije volela, onda će im trebati nečija zaštita, a vuk je obećao da će ih štiti.

 Vrlo brzo vesti su se pročule u šumi i životinje su počele izmedju sebe da se svadjaju ko je bolji: vuk ili lisica, i u koju polovinu šume da odu. Nastao je pravi metež u šumi zvanoj banana, iako tamo nije bilo ni jedno drvo banane. Više se nije znalo ko gde pretrčava i ko tu koga voli ili ne voli. Odjednom su svi postali uplašeni. 

 Jednog jutra vuk i lisica su se slučajno sreli na potoku. Mrko su se gledali neko vreme. Gotovo da nisu jedno drugo mogli da smisle. Postali su ljuti neprijatelji. Odjenom je lisici pala jedna ideja na pamet. Spustila je njušku i počela umiljato da ispod oka posmatra vuka. Vuk se na trenutak zbunio. 

 Lija je iskoristila taj momenat i obratila mu se:

-          Slušaj vuče, nešto sam razmišljala. Počeli smo sve ovo kao igru, a sada je nastao totalni haos. Neko mora vratiti stvari u red. Ja to ne mogu sama. Treba mi tvoja pomoć, ti si snažan i mudar, a i onaj mrki medved je već počeo jako da se buni zbog frke u šumi. Čula sam da će prvo udariti na tebe, pa onda na mene. To ne bi valjalo ni za jednog od nas. Najbolje bi bilo da ti i ja zajedno rešimo stvari. Uostalom, ovo bi trebalo da bude samo zabavna igra, zar ne?

 Vuk ju je sumnjičavo gledao i nije bio siguran da li da joj veruje, ali ako je meda jako ljut, mogao bi zaista da prvo skoči na njega, a on nije mogao da pobedi medu. Da, pomislio je, bolje bi bilo da on i lisica budu zajedno i smire stvari u šumi da ih medved ne bi napao.

-          U redu lisice, ali nemoj opet da me prevariš, jer ti to neću nikako zaboraviti. Uostalom, ja više ne mogu ni da prebrojim životinje na mojoj polovini, jer stalno prelaze čas kod mene, čas kod tebe. Postalo je stvarno sumanuto!

-          Pa to ti kažem vuče! Najbolje bi bilo da pozovemo sve životinje i kažemo im da se smire, da smo mi opet prijatelji i da mogu da žive lepo na obe polovine naše divne šume, odgovorila je lija.

 Tako je i bilo. Već tog popodneva sazvali su zbor u šumi i saopštili vesti životinjama. Svi su bili radosni, izuzev sove, koja je ostala ozbiljna. Ona je već danima posmatrala kako živoitnje kao bez glave i potpuno besmisleno trče čas levo, čas desno od potoka, a da zapravo ne znaju ni zašto to rade. 

 Sve životinje su u ime ponovnog prijateljstva izmedju vuka i lisice rešile da tu noć naprave proslavu u šumi zvanoj banana, iako ni jedno drvo banane u njoj nije raslo. Jelo se i pilo do kasno u noć. Vuk i lisica su se grlili i plesali. To je video i medved. Pošto se uverio da će sad biti sve uredu, medved je rešio da se povuče u svoju pećinu i ode na duži počinak i odspava. Sova je idalje sve to nemo posmatrala sa svog stabla i odmahivala glavom. Samo je vevericama i pticama oko sebe govorila:

-          Ovo ništa ne valja. Lisica je sigurno nešto ponovo smislila, a vuk će opet ispasti glup! Videla sam ja to već nekada davno u jednoj drugoj šumi. Pazite šta vam kažem. Medved je ovo trebalo da preseče, da kazni i vuka i lisicu kao primer, ali je izgleda i on glup, čim je otišao na više mesečni san. Ovo neće valjati, ja kad vam kažem!

       Veverice i ptice su se smejale sovi i govorile joj da greši i da samo pogleda kako su sada svi srećni. Uostalom da je postojao neki problem medved ne bi otišao da spava i ne bi okretao mirno ledja svim životinjama u šumi, posebno vuku i lisici. Ako je medved siguran, onda ni oni ne treba da brinu, govorile su životinje sovi. Ali, sova je bila neumoljiva, uporno je tvrdila da će teško vreme tek da stigne u šumu zvanu banana, iako tamo nije raslo ni jedno drvo banane. I bila je u pravu! 

      

       Već iste noći, kada su sve životinje otišle da spavaju, lisica je ponovo pozvala vuka u svoju jazbinu i rekla mu:

-          Da li si video kako su sada sve životinje srećne?! Mnogo nas vole i poštuju, a ja sam se jako umorila od ove igre. Hajde da im kažemo sutra da nam nabave hranu i sagrade zajedničku kuću, jer smo se umorili, a i brže će uraditi to njih stotinu, nego nas dvoje. Uostalom mir se vratio samo zbog tebe i mene, zar ne? A, ako im kažemo da želimo da živimo zajedno, to će im potvrditi da smo ponovo prijatelji i da ih ne lažemo.

 Vuk ju je iznenadjeno pogledao, ali bio je jako umoran od celog dana. Pošto je želeo da što pre legne da spava pristao je na lisicin predlog.

 Narednih dana medved je spavao, a vuk i lisica su ubedili životinje da treba da im budu zahvalne što je u šumi ponovo vladao red i mir i da bi u znak zahvalnosti mogli da im donesu hranu i sagrade zajedničku kuću gde će oni zajedno živeti. Njihov zajednički život u velikoj kući trebalo je da bude garant životinjama da su njih dvoje zaista ponovo dobri prijatelji. Životinje su prvo bile u čudu, ali kada su se setile kako je bilo strašno dok se vuk i lisica nisu voleli, pomislili su da im nije nikakav problem da im sagrade veliku kuću i donesu hranu. Uostalom da se nisu pomirili, u šumi bi idalje vladao haos, a i istina je da njih sve skupa ima mnogo više i da će to sve uraditi brže, nego da vuk i lisica to rade sami.

 Tako je i bilo. Vuk i lisica su se izležavali na Suncu, zabavljali sve oko sebe, dok su druge životinje radile za njih.

 Mudra sova je to sve gledala i ponovo objašnjavala životinjama da to ništa ne valja, da je ona sve to već videla i doživela u drugoj šumi. Sve više životinja se okupljalo oko njenog drveta, dok su pravili pauzu i odmarali od napornog posla za vuka i lisicu. Životinje su počele sve više da udovoljavaju željama lisice i vuka, a sve manje da budu sa svojim prijateljima i porodicama. Sova im je svako veče mudro zborila o tome da ne treba tako da se ponašaju, da ih vuk i lisica varaju svo vreme. Životinje su se divile mudrosti sove, jer sve što bi ona rekla to bi se i desilo. Počele su da je mole da ona prekine sve ovo, da razgovara sa vukom i lisicom, jer je i hrane u šumi bivalo sve manje, pošto su lisica i vuk svu hranu stavljali u svoju jazbinu i nisu je delili sa drugima. 

 Na te molbe sova bi im odgovarala:

-         Dragi moji prijatelji, vi ne razumete, ja delim sa vama ono što znam i to je najviše što mogu da uradim. Uostalom, vas niko ni na šta ne može da natera, već sutra ako rešite to može da se promeni. Samo prestanite da radite ono što lisica i vuk od vas traže.

      

       Medjutim, životinje su počele da se svadjaju izmedju sebe. Jedni su tvrdili da su vuk i lisica dobri i da brinu i vode računa o miru u šumi. Drugi su tvrdili da bi trebalo probuditi medveda. Treći su se bojali da će se medved naljutiti što ga bude iz sna, kada u šumi idalje vlada red i mir. Tek poneka životinja je odbijala da radi ono što vuk i lisica traže od njih. Zbog toga što ne slušaju vuka i lisicu, većina ih je životinja u šumi osudjivala. Govorili su im da su nezahvalni, da ne pokazuju pravo poštovanje prema šumi u krajnjoj liniji, jer da nije vuka i lisice i njihovog prijateljstva, ne bi bilo ni mira u šumi.

       Jedino se dve životinje u šumi nisu uopšte mešale u novonastalu situaciju. Mudra sova i smrdljivi tvor. Sova je bila previše mudra da bi bila deo kruga životinja koje podržavaju ili protive se vuku i lisici. Ona je samo mudro zborila svako veče i tvrdila da ona ne može da budeo deo svega, jer ne hoda po zemlji, već je njeno carstvo nebesko i zato joj je svejedno u kojoj je šumi i šta se u njoj dešava, tu je da im otvori oči i to je sve. Promene su na samim životinjama u šumi. A tvor? Pa, smrdljivi tvor je bio odveć lenj čak i samom sebi da ugadja, a kamoli nekom tamo vuku i lisici. Uostalom zbog smrada je retko ko hteo uopšte i da ga pita za pomoć, mišljenje, niti da se druži sa njim. Niti je bio vredan, niti je bio mirišljav, niti je bio jak kao medved, a još manje mudar kao sova. Svako veče je stajao sa strane i slušao sovu, pamtio tu i tamo po neku njenu rečenicu, a preko dana se izležavao na travi ili jednostavno kupao u potoku. 

       Medjutim, kako život ume da priredi najneverovatnija iznenadjenja, tako se zbilo i u šumi zvanoj banana, iako tamo nije raslo ni jedno drvo banane. Jednog jutra došli su dabrovi i srušili sovino drvo. Zato što nije više imala svoje drvo, mudra sova je raširila svoja krila i odletela u potragu za novom šumom. Medved je idalje spavao tvrdim snom i niko se nije usudjivao da ga budi. Životinje su počele sve više da se izmedju sebe svadjaju i da traže ko će da ih spasi od vuka i lisice. Hrane je bilo sve manje. Tokom jedne večeri u žustroj svadji životinja, dok su vuk i lisica spavali, nije se više uopšte znalo ko je tu za koga, a ko protiv koga. Samo je smrdljivi tvor ćutke sedeo pored svog stabla i zabavljao se gledajući čitav ovaj metež u šumi. Pošto mudre sove više nije bilo, jer je odletela u neku drugu, lepšu šumu, životinje su rešile da se na kraju ipak obrate tvoru sa pitanjem:

-        

           Dakle tvore, da li ti hoćeš da razgovaraš sa vukom i lijom i spasiš nas ove muke koja nas je zadesila? Strah nas je da budimo medu....Moraš nam pomoći!

      

       Smrdljivi tvor ih je pogledao i silno se zabavljao. Odgovorio im je: 

-        

            U redu, pomoći ću vam. Ali kada budem oterao vuka i lisicu, moraćete onda da me prihvatite i da zavolite moj smrad! 

       Životinje su se sa užasom pogledale, ali šta je tu je, izbora više nisu imali. Mudra sova je otišla, medved je spavao, hrane gotovo da nije više bilo za sve, a oni su se samo izmedju sebe svadjali. Ponovo je vladao haos u šumi. Morali su da prihvate kakvu god ponudu smrdljivog tvora, pa makar i zavoleli da žive u smradu. 

       Dragi moji, eto tako je jedan smrdljivi tvor postao vladar i najglavnija životinja u šumi zvanoj banana, iako tamo nije raslo ni jedno stablo banane!!! 

       Ali, ne brinite, tako je bilo samo dok se uspavani medved nije probudio. A svi znamo da posle zime dolazi proleće, kada se meda budi! 

Odlomak iz knjige .....

................Tišinu je prelomio predivni zvuk. 

Adam je poput Charli Browna sedeo za klavirom. Nastajala je magija.

Umeo je da postane crna I bela dirka na klaviru, struna unutar klavira, leteo je poput čestice zvuka kroz ceo klavir, udisao je miris drveta od kog je napravljen, milovao je koren tog stabla, svaku neravninu je osećao u njemu. Pretvarao se u to drvo, osećao njegovu smolu. Postajao je taj klavir. Milovao je klavir dok svira, a klavir mu je vraćao kroz muziku. Davao je i primao, a onda je delio drugima i to je bilo to savršenstvo. Tako jednostavno. A zvuk, melodija i poruka su išli dalje, brzinom svetlosti plovili univerzumom, nebom, kroz lišće, latice, kuće, odeću, glave, duše drugih bića. Note su slale čežnju, vapaj, molbu. Osećao je to svakim dodirom po klaviru. 

Opijalo ga je to osećanje, ta melodija koja je nastajala kada bi svirao. U tom stanju mogao je da postane Sve. I bio je Sve. Muzika mu je to jednostavno radila. Nije mislio, samo je osećao. Putovao je brzinom zvuka, milovao ga je vazduh, vetar ga je grlio, mogao je da oseti lišće, pahulje, zrno peska na plaži, penu talasa, toplinu Sunca, tugu, radost, osmeh deteta, život, ljubav, mir. Osećao je Sve. Svirao je. Ti krugovi po kojima je plovio, odlazili su i vraćali se i opet odlazili, dodirivali sve duše, budili energiju koja je plovila dalje van njega, u beskraj i nazad, a kraja svemu kao da nije bilo. 

Budjenje je osećao u kapcima, kada bi se poslednja nota čula i melodija utihnula, iako je u njemu još dugo vibrirala. Video je sve i tražio je nju, ljubav, prirodu, Boga, Zevsa, česticu sa kojom će se spojiti, vibraciju, očekujući čudo da se desi. Ima to još jedno čudo, predivna čarolija kojoj stremi i koja ga vuče dalje, da ide ka njoj. Sam put do nje bio je orgazmičan, budio je sve sokove u njemu, sve najstrašnije i najdivnije emocije koje bi se spajale u jedno. Samo jedno. Dostizao je takvo sjedinjavanje kroz muziku, posle čega je nailazio na mir, tišinu, prazninu. Koliko suludo zvuči, ali nailazio je u tom stanju na punu prazninu. 

Kako je divan osećaj, ne želim da prestane, to sam ja, ceo ja, bunovno je mislio Adam, prelazeći prstima po klaviru, nastavljajući da svira neku novu melodiju, ispunjavajući ne samo kućicu koja je bila improvizovani studio, već celu vasionu muzikom. 

David je prestao da svira na gitari. Začaran najlepšom magijom koja se upravo dešavala u kućici, pogledao je u Adama koji je svirao. Adam kao da nije bio tu, bio je svuda i nigde, njegova energija i melodija su ispunili svaki deo studija, bio je predivan, nestvaran, bespolan, bio je oličenje blaženstva u tom momentu, poput Sidarte koji lebdi, tik malo iznad stolice od klavira. David je zatvorio oči i uplovio u zvuke klavira koji su ga opijali, a kojima jednostavno niti je mogao, niti je želeo da se odupre. Osećao se sigurnim dok je adam svirao. Osecao je mir.

“Uradi to. Napiši taj album”, tiho je rekao David.

Muzika je idalje ispunjavala prostoriju, Adam ga nije ni čuo. Bio je u svom svetu. Delovao je kao da tamo zapravo pripada, nekom drugom svetu. Njegova energija je u potpunosti ispunila prostor u kom su, izlazeći kroz sve šupljine te bdrvene kućice nastavljajući dalje u prirodu, ka nebu, ka zvezdama..................

                                                                      ***

....................Adam je imao utisak da će umreti. Počeo je teško da diše. Odjednom , nije mogao da povrati unutrašnji mir. Nije bio siguran da je u stanju da ispuni ovakav zadatak koji je upravo spoznao. Imao je utisak da bi radije umro, nego da povredi decu i Klaru. 

Zašto, o Bože, zašto mi to radiš, grozničavo je razmišljao, skoro se tresući celim telom. Sva sreća, pa je još uvek bio sam sa sobom u prostoriji. Pomislio je da možda nazove Krisa, Davida i Marka i odloži današnji susret i uvežbavanje novih pesama, ali je shvatio da su oni već na putu ka njemu i da nema svrhe to da uradi. Možda je to dobro. Možda je to pravi način da odvrati misli. 

Udahnuo je i izdahnuo duboko, pokušavajući da povrati sopstveni mir u telu i duši. Njegove misli su bile u neverovatnoj borbi. Imao je utisak da mu se duša upravo podelila na dva dela. Imao je utisak da će jednostavno nestati od bola, ali i istovremenog uzbudjenja da čini jedinu moguću pravu stvar u svom životu. U toj unutrašnjoj, strahovitoj borbi duše, znao je pouzdano jedno: on će to uraditi! Radjamo se i umiremo sami, pomislio je. To isto važi za svako biće na planeti. To znači da sve to važi i za Klaru i za Aleksandra i Mateu. Ne, nije mogao to da im uradi, pa makar ne ispunio svoju životnu misiju, grozničavo je razmišljao. 

Ali, već jako dugo ove misli ga u potpunosti opsedaju. Sada, poslednjih par meseci, te misli i osećanja su sve intezivnije postajali iz dana u dan neizdrživi. Njegove misli bile su ispunjene time, od kada bi ujutro otvorio oči, pa ceo dan, dok ne bi legao da spava. Imao je utisak da čak i noću u snovima sanja ovo sve. Taj pritisak i ta unutrašnja borba su mu odavno postali teret da ih krije od samog sebe. Baš zbog toga je već par godina čitao kao mahnit knjige na temu samospoznaje, duhovnosti, boga, duše, u pokušaju da dodje do odgovora na pitanja koja nije znao ni da definiše. Već par godina je lutao, mesecima je bio sve odsutniji. Poslednju turneju je nekako pregurao, ali ga ti osećaji nisu napuštali, već su postajali sve jasniji. Osećao se nedokučivo, neostvareno, izgubljeno. Nije više samog sebe mogao da kontroliše i da natera da ne misli na to.

Ali, ako je toga postao tako jako bolno svestan i ako zna, a u dubini duše znao je vrlo dobro, da svaki izazov koji pred nas postavi život vodi nas ka boljem, onda je morao da prihvati ovaj izazov. Ni jedan čovek ne može u životu pobeći od najneverovatnijih izazova pred koje nas taj isti život stavlja. Možeš odugovlačiti sa priznavanjem istine samom sebi, ali ne možeš i ne treba da bežiš od istine, od života. Svakako se dešava i desiće se. Na kraju krajeva, ako je to spoznao, to samo znači da će se sve to zaista i desiti, hteo on to ili ne. Sve i kada bi pokušao da to sada ne uradi, odbije, sakrije se iza svoje harmonije sa Klarom, ranije ili kasnije to će se desiti. Mozak mu više nije funkcionisao. Nije znao šta da misli o svemu ovome. Morao je sa nekim da porazgovara o tome, a nije znao sa kim. Pomislio je na svog oca......... 

Sećanje na Che Guevara na Vidovdan, bez razloga sa razlogom

I bi tornado! U svom strastvenom plesu života i vrhunca ljubavi, zvane smrt, jer je nekome i to doneo, spojio je moćni  vetar, u svom savršenom plesu sevajući vatrom, zemlju i nebo, El i Ašerat, Oca i Majku, a u spoju dvaju savršenstva, na trenutak stvorio Jedno. Negde je to odnelo, a negde je to donelo novi život.

A savršena deca, savršenog Oca El i Majke Ašerat, Boga i Svetog Duha, tek poneki shvatiše poruku ljubavi i čistote, kao i veličanstvene nadmoći prirode, što je došla u pomoć Planeti Zemlji, da deci svojoj sa najvećom nežnošću pokaže zube što već bole je od cvokotanja nad čovečijom nesvesti, uterujući joj hladnoću u srce. Ko ima oči neka vidi, ko ima uši neka čuje.

Ah, to savršeno predivno, a nesvesno dete i ta predivna Planeta Zemlja!

Pre 4 godine sam pominjala u jednom od svojih blogova, kako sam te neke, sad već meni donekle daleke, a opet tako mi bliske, 2006-07. godine napisala jedan predlog projekta, odnosno predlog kampanje za Oxfam International na temu Fair Trade-a, konkurs pod sloganom Make Big Noise.

Naime, oni su raspisali konkurs za idejne predloge kampanje na ovu temu, sa ciljem da se privuče pažnja donosioca odluka, alias političara, biznismena, medija, WTO, UN i njima sličnih organizacija, na alarmantno stanje po pitanju nefer trgovinske prakse, tj privlačenje pažnje na - MAKE TRADE FAIR.

Naravno da sam se ja zainteresovala, kao svaki pravi mali kalimero, kako da pomognem u svemu tome. Baš te godine 2007. je bila godišnjica od ubistva legendarnog revolucionara, kojeg ja lično obožavam iz meni sasvim nepoznatih razloga, CHE GUEVARA-e, a kojeg su na veoma tragičan I surov način lišili života 09. Oktobra 1967. godine. Bilo je to okruglih 40 godina od svirepog ubistva Ernesta CHE Guevare, romantičnog revolucionara, motobajkera, pisca, poete, doktora, guvernera, gerilca iz južnoameričkih šuma, a pre svega velikog sanjara o jednakosti svih ljudi, bez obzira na nacionalnost, veru, godine ili pol. Njegov duh živ je i vrlo jasan dan danas.

Ja sam želela da ih nekako spojim, prosto mi je to bila prirodna reakcija. Takodje, smatrala sam da pod ruku sa jednim Che Guevarom moram doći na kakvu takvu revolucionarnu ideju as well. Tako sam se dosetila I krenula sa svojim predlogom od: hipoteze da je na svetu danas toliki broj Kineza, da se polazi od pretpostavke da kada bi svi oni u istom trenutku poskočili da bi Planeta Zemlja iskočila iz svoje orbite  na trenutak. E sad, naravno da niko nije proveravao ovu hipotezu, ali da postoji –postoji! Naučnici tvrde da je kineska populacija do te mere postala brojna da bi se njihovim zajedničkim skokom u istom momentu Zemlja pomerila. Za mene to je bilo : MAKE BIG NOISE! Sama informacija za sebe je bila veoma “bučna”, a kamoli ići u gerila marketing kampanju sa ispitivanjem ovakve hipoteze. Verujem da niti jedan medij ne bi bio ravnodušan na ovakav plan jedne ozbiljne organizacije poput Oxfama, da krene u kapampanju tog tipa.

Sada ću vam najkraće moguće , u crticama, predstaviti ideje koja sam im ja dala kao svoj predlog za kampanju na svetskom nivou. Pišem vam o ovome sada, jer smatram da je dovoljno vremena prošlo, kao I da je krajnje vreme da pričam o tome, ali ću vam ipak reći da sam sada srećna što u to vreme ovaj predlog nije bio prihvaćen, iako sam pouzdano sigurna da se o njemu diskutovali. Garant ;) Isuviše je intrigantan i suludo hrabar da neko iole inteligentan ne bi stavio prst na čelo :D

Dakle, u najkraćim mogućim crtama sledi opis. Globalna kampanja zahteva globalni jezik I simbole koje svako razume. Moj predlog: stanje Planete Zemlje u spoju sa simbolom Ernesta Che Guevare, za čiju se godišnjicu od smrti očekivalo dosta materijala od holivudskih filmova do lokalnih TV dokumentaraca da budu te godine ispraćeni u medijima. Ove dve teme bi u startu u toj godini za Oxfamovu kampanju bili “produžene ruke”, “indirektni saveznici kampanje”itd, itd u PR kontekstu.

Che Guevara je simbol pobune, revolucije, sa brojnim fotografijama, gadgetima što bi se reklo, za koje ne kršite autorsko pravo ukoliko ga koristite. Provereno! Che je simbol za sve mlade generacije na čiju svest I na čiju podršku računa Oxfam u svojim kampanjama. Sa druge strane, ne samo mlade, već bi ovim simbolom pokrenuli definitivno i generacije srednjih godina, u čije vreme se dešavala priča Ernesta Cheguevare, a koje bi ova popularizacija njihovih do nedavno vrlo dragih simbola, koristeći ih sa ciljem I svrhom, podsetila na prvobitne ideale koje su nekada imali, kada su verovali da je bolji I pravedniji svet moguć, te da se za to, podsečajuči se primera, treba boriti svakako i ne odustajati.

Jasno je da Che Guevara predstavlja antiglobalistu I da možda nekim interesnim stranama u Oxfamu se to ne bi dopalo, meni je to bilo jasno. Zato sam u predlogu insistirala na tome, da u ovoj kampanji uloga Oxfama svakako nije da meri I ocenjuje političku korektnost izbora simbola Čegevare, već da se akcenat stavi na njegovu posvećenost promeni sistema vrednosti i to je sve. Voleli ga ili ne, činjenica je da masovna upotreba njegovog lika apsolutno privlači pažnju, kao i da bi bio pun pogodak preuzeti ovaj simbol u godini kada se obeležava 40 godina njegovog ubistva. To je sama  po sebi teška i važna poruka, obaška. Interesovanje i znatiželja koju privlači simbol i slika Čegevare su ono što je Oxfamu bilo potrebno da bi dobio masu, da bi prikupio dovoljan, ali i ozbiljan broj potpisa za peticiju koja je trebalo da bude predata te godine Ministarskoj konferenciji WTO. Moja ideja je bila: "Hajde da ne stanemo, kao i svaki put, samo na toj predaji nekakvog papira; hajde da zaista ovog puta napravimo “BUKU”; hajde da zaista ovog puta probamo da nešto promenimo; hajde da ovog puta zaista želimo naozbiljnije, a ne reda radi, da pomognemo farmerima čiji proizvodi jednostavno ne mogu da se nadju na rafovima nekih lanaca super marketa.

Dajte, bre, ljudi skupite m… I uradite nešto zaista, voleli vi Čegevaru, Kastra ili ne!

Ideja je bila GLAVNI DEO KAMPANJE NEKA BUDU KONCERTI ŠIROM SVETA!

NAIME, PREDLOG JE BIO DA SE ANIMIRA ČITAV KORPUS MUZIČARA, GLUMACA, UMETNIKA, PISACA, JAVNIH LIČNOSTI, SA CILJEM DA SE NAKON PAR MESECI KAMPANJE KOJA BI NAJAVLJIVALA, ŠIROM SVETA DESI GLAVNI DOGADJAJ - VELIKI KONCERTI U CELOM SVETU, U IDENTIČNO VREME, POD NAZIVOM: JUMP – SKOK!!!!
Get ready to make one big jump for poor countries at the same time.

Suština je da se tokom par meseci organizuje niz kulturni manifestacija sa najavom da će u oktobru na godišnjicu ubistva Che Guevare, u 10 gradova na celoj Planeti u isto vreme, biti organizovani ogromni koncerti sa ciljem da se na velikim monitorim odbrojava vreme do glavnog skoka u istom trenutku svih okupljenih ljudi, širom sveta, u pokušaju da se pomeri Planeta Zemlja. To je bila suština!

Dakle, na milione ljudi bi širom sveta na različitim lokacijama u istom trenutku poskočilo, polazeći od hipoteze da kritičan broj ljudi koji bi poskočili istovremeno mogu da pomere Planetu Zemlju iz svoje orbite.

Da li bi se taj sudbonosni SKOK-JUMP ikada desio ili ne!?! Očigledno ne, ali suština je bila da ovako ludo hrabra ideja da se u praksi isproba apokaliptična hipoteza sa najhumanijim ciljem, a to je borba za bolji pravedniji svet na toj istoj planeti Zemlji, SVAKAKO PRIVLAČI PAŽNJU, što je zapravo cilj. Naravno da cilj nije bio nauditi Planeti Zemlji, naopako, ali napraviti veliku buku oko svega ovoga, to jeste cilj. Potpisujem da bi ovakva kampanja izazvala silne talase oko sebe.

Sigurno bi se pojavili razni naučnici, teoretičari, humanisti, nehumanisti, ekolozi, biolozi I ko god da bude pozvan da na TV stanicama, medijima komentarišu ovakvu apokaliptičnu kampanju.

DOBILI BI PAŽNJU MEDIJA!

A svi znamo za čuvenu: Ako mediji nisu javili, to se nije ni desilo!!!

Na žalost, surova realnost.

Glavnom dogadjaju JUMP-SKOK koncertima širom sveta istovremeno, u bar 10 velikih svetskih gradova, naravno, prethodila bi čitava kampanja sa sitnim dogadjajaima, pratećim elementima kampanje, poput satelita oko glavnog dogadjaja.

Ti sateliti su prema nekim mojim predlozima mogli da budu npr: manji koncerti organizovani sa lokalnim organizacijama, ulični performansi, što više, masovni protesni marševi po većim gradovima, saradnja sa Univerzitetima, posebne bine na drugim muzičkim Festivalima posvećeni samo Make Big Noise kampanji, posebne radio i TV emisije, takodje, posvećene samo ovoj temi p kampanji gde god bi to bilo moguće, posebno na lokalnim emdijima širom sveta. Zatim virtuelne žurke na društvenim mrežama, forumima. Tih godina su posebno bile popularne virtuelne MYSPACE žurke, na kojima sam i sama bila. Super su bile, iako malo čudan osećaj, yatim video igrice kreirane na ovu temu, zvona za mobilne telefone i gomila sličnih predloga.

Uz pomoć drugara sa Radio Pančeva i benda Iskaz, fantastične i mnogo talentovane ljude iz Pančeva, napisala sam i komponovala zvaničnu “himnu” za ovu kampanju, a koja se zvala naravno JUMP, uz najavnu rečenicu svih muzičara na 10 bina širom planete:

Get ready to make one big jump for poor countries at the same time.

 Prenosim pesmu  u celosti i izvornom obliku:

Proposal for song:

title: “JUMP”

lyrics:

ONE QUESTION! Do you know for poverty?

TWO QUESTIONS! Do you know for trade?

What is wrong and what is right,

at this time no one seems to care

oh, my god ,I ask myself

what keeps us hanging on and on

when son of a gun is just killing for fun

we need a separation-right from wrong.

Back to the roots, to see who we are,

We came too far, as we come back,

let them expect the attack,

from sons and daughters who protect their neck.

Get your strength and learn to use it,

Che Guevara knew how and he chose it,

what you get is what you take,

so you better make no mistake.

(ref)

Jump with me right now

and make this planet move

if Che could do it right

Than you can do it too

Make a big step now

and bring a lot of noise

for not just world but universe

You’re the one who has that choice

Jump, Jump, Jump with me

Jump, Jump, Jump with me

ONE QUESTION! Do you know for poverty?

TWO QUESTIONS! Do you know for trade?

What is wrong and what is right,

at this time no one seems to care

Contact, we’ll break all the barricades

Checking with those who know for fair trades,

expect the unexpected, as we connect

all that fear just fades.

You got it! Go plug that power to the people

Everyone on this earth is equal

And if you feel me now, come with me,

Jump against poverty. (ref)

Jump with me right now

and make this planet move

if Che Guevara could

you can do it too

Make big noise and big step now

not just world but universe

for people jump right now

for people jump right now

Jump, Jump, Jump with me

Jump, Jump, Jump with me!

Dakle, esencija ovog predloga jeste:

JEDAN KRUCIJALNI SKOK ZA SPAS PLANETE ZEMLJE!

Ma koliko god on na prvi pogled delovao samodestruktivno, ono izmedju redova glasi:

TAJNA KOJU ČUJU ONI KOJI IMAJU UŠI

I VIDE ONI KOJI IMAJU OČI

ZAPRAVO JE: LJUBAV!

Namera se iskazuje kroz umetnost,a umetnost je uvek i uvek samo ljubav! Ne može da bude ništa drugo.

Ljubav uvek pobedjuje.  Amor Vincit Omnia.

Kroz muziku i zajedništvo koje bi svi u tom trenutku osetili zapravo bi se POJAVILA LJUBAV PREMA PLANETI ZEMLJI !!!!!

MOJ SAN I MOJA VERA JE DA BI U TOM JEDNOM SKOKU PLANETA ZEMLJA ISIJAVALA TOLIKU KOLIČINU LJUBAVI DA BI ZASVETLELA U CELOM UNIVERZUMU!

Ko ima uši neka čuje!

Home

https://www.youtube.com/watch?v=jtjBXwwT2xE

Za El. Hvala što sam na kraju pisanja teksta dobila Billy Idola u pesmi Rebel

https://www.youtube.com/watch?v=BPwZaQfoIbU

MON BEBE, ISTINA I SAMO ISTINA...zov mora, delfina, sirena, sunca, svih mojih prijatelja!!!!

Jamming

Ooh, yeah; well, alright
We're jammin'
I wanna jam it with you
We're jammin', jammin'
And I hope you like jammin' too
Ain't no rules, ain't no vow
We can do it anyhow
I and I will see you through
'Cause every day we pay the price
We are the living sacrifice
Jammin' till the jam is through
We're jammin'
To think that jammin' was a thing of the past
We're jammin'
And I hope this jam is gonna last
No bullet can stop us now
We neither beg nor we won't bow
Neither can be bought nor sold
We all defend the right
Jah Jah children must unite
For life is worth much more than gold
We're jammin', jammin', jammin', jammin'
And we're jammin' in the name of the Lord
We're jammin', jammin', jammin', jammin'
We're jammin' right straight from yard
Singing Holy Mount Zion, Holy Mount Zion
Jah sitteth in Mount Zion and rules all creation
Yeah, we're jammin', Bop-chu-wa-wa-wa
We're jammin'
I wanna jam it with you
We're jammin', jammin', jammin', jammin'
And Jamdown hope you're jammin', too
Jah knows how much I 'ave tried
The truth cannot hide
To keep you satisfied
True love that now exists
Is the love I can't resist
So jam by my side
We're jammin', jammin', jammin', jammin'
I wanna jam it with you
We're jammin', we're jammin', we're jammin', we're jammin'
We're jammin', we're jammin', we're jammin', we're jammin'
Hope you like jammin', too.

ALI DA BUDEMO ISKRENI, ISTINA JE SLEDECA:

https://www.youtube.com/watch?v=t2MqHvbvhSg

;) enjoy and have fun!

Šta to beše istorija i da li se to maže na ‘leba?

Veoma brzo ćemo se suočiti sa velikim protestima za koje nismo ni krivi, ni dužni, reče on i ostade živ!

A svi zaćutaše, iščekujući kako će nas ON spasiti.

Ja ne znam od kada za Vas datira istorija Srbije, ali za mene, iako nisam istoričar, datira od kada je prvi pećinski čovek pronašao sklonište u nekoj od pećina, možda u blizini Lepenskog vira, te napravi malu statuu u slavu žene, majke, života, majke prirode ili čega kod kažu arheolzi.

A za nekoga kao da istorija Srbije počinje od trenutka demokratskih promena u Srbiji 2000te godine. Kao da pre toga on nije „ni luk jeo, ni luk mirisao“, kako sam kaže. Kao da nije nikada pre učestvovao u kreiranju iste. A jeste, svi znamo da jeste, samo ne znam zašto smo toliko zanemeli. Od čuda valjda!

Pa nije istorija Srbije počela od kada je pokojni Djindjić došao na čelo Vlade, pa onda, nakon njega, neki izgubljeni kadrovi, željni 'leba i igara uništiše sve živo i neživo u Srbiji. A on, prethodnik i naslednik Djindjićev, kao da nije bio deo iste nam realnosti gde 'leba da jedemo nismo mogli u prodavnicama da kupimo, već su žene mesile ‘leba, da bi deci namazale domaćeg pekmeza za užinu u školi.

On nam govori da Srbiji fali osmeha, da je teško stanje. Pa, gospodine Mao ce Tung, čisto da Vam kažem: to znamo oduvek, niste nam otkrili toplu vodu. Ali, čisto da Vas podsetim da u Vaše vreme, a bilo ga je, kreirali ste Vi istoriju itekako ste je kreirali u ovoj državi, beše vreme bez osmeha na licima našeg naroda, beše itekako to vreme kradja, kriminala, tajkuna, i te kakvih tajkuna! Beše to vreme propalih preduzeća, nagomilane administracije, nepostojećeg bankarskog sistema, nerealnih ideja o Kosovu, život nije mogao da funkcioniše, sistema nije ni bilo, izuzev sistema po principu - Take money and run! Bejaše to život, takodje, velikih protesta namučenih i napaćenih gradjana ove države, gde je čovekov život u ovoj drćavi bio gotovo bezvredan, ljude je „jeo mrak“ u to vaše vreme istorije, ili ste to možda zaboravili.

I sad ste krenuli po državi da ogovarate one koji su i život izgubili radi uspostavljanja demokratije i bilo kakvog sistema u Srbiji, krenuli ste da nalazite ubice novinara, koje su ubijali u baš Vaše vreme ministrovanja medijima, pa kako vas samo nije sramota!?

Istorija Srbije nije počela, gospodine, pre 14 godina! 

Otkrili ste da su za lošu karmu Srbije krivi oni koji su pokušali da izgorela sela prvo počiste od pepela, pa onda razgrnu zemljište i pomahnitalo, što brže, postave bar neke temelje demokratije u ovoj državi, da počnu da grade kuću, da ubede svet da Srbija nije crna rupa na mapi sveta, gde sad vi u svojoj predivnoj kadi ležite i banjate se, našli ste njih da optužujete i ogovarate za stvaranje siromaštva, nestajanje osmeha u gradjana, onu svetlu tačku 2000-te, koja je zavrnula rukave i obula čizme da očisti g... koja ste vi i vaši drugari ostavili svuda gde ste mogli. 

I sad: iju, izvinte, ali vam kanda govna smrde, a vi koristiti Zewa wc papir sa mirisom Deluxe ili Peach! I još imate i primedbe!

Pa nije ništa novo da se u Srbiji teško živi, to smo znali i pre 30 godina. Prethodnih 20 godina i više propadala su preduzeća kao kokice, u vaše vreme gospodine! Stvorili ste iste te tajkune koji ce brzo potom kupiti pola drzave. 

U vaše vreme nismo mogli ni da se poredimo sa drugim zemljama, ali sada je neko doveo Srbiju, za svega 10 godina, da mogu da se porede, da razgovaraju, da posluju sa drugim uspešnim državama. Došli ste na gotovo, gospodine, pa nije teško sada otkrivati toplu vodu. Što je niste otkrili ranije, gospodine?

A dok ste tovarili svojevremeno i kontaminirali bahato svo plodno zemljište ove države, tada vam je i džamija na Kosovu smetala, dok bi sada malo da je gradite na sred Beograda, pa smo onda još mi mirovnjaci loši ljudi što vas razgoračenih očiju gledamo pitajući zabezeknuto: A di vi terate i šta to, AMAN ZAMAN, radite? Džamija? Beograd na vodi, jaje na oko, pa da izujemo cipele ispred dzamije, dok nas u pet ujutro budi poj sa najvišeg dzamija tornja u Beogradu. Dok drugi svetski gradovi grade i ponose se svojim TV tornjevima, vi ćete da ugasite, ni manje, ni više, nego Studio B. Sve poyivajuci se na EU propise i iskustva Evrope, a kad ta iskustva treba primeniti na decentraliyaciju i regionaliyaciju onda se vracate nekim drugim pravilima. Ali studio B vam smeta još odvajkade. Isti onaj koji je Šešelj odmah zauzeo kad je mogao i iste noći prebacio šlihtare od novinara sa RTS da malo na Studiju B vode programe i čitaju vesti.

Podsetiću Vas da ste baš vi lično bili deo istorije nakaradnog Zakona o javnom informisanju, gde prema madjunarodnom komitetu za zaštitu novinara nije postojalo ništa legalno, kako su vas kritkovali tada, urušavajući trunku medijskog svetla koja je donosila nadu i isti taj osmeh na namučeno lice gradjana Srbije. Pa i to je istorija!

Zbog toga Vi, baš Vi, ne možete sebi nikada dozvoliti rečenicu da niste krivi, ako dodje do velikih protesta uskoro, jer gospodine Vulevu, Vi ste jednako krivi kao i sve bivše stranke DOS-a, DS, G17Plusa, DSS, DA, SD, NS, LDP i ko god sve bio tada deo vlasti. Istorija datira u Srbiji mnogo duže od 2000-te godine, gospodine! Nemate pravo da glumite bilo kakvog spasioca u odnosu na sve postojeće i nepostojeće demokratski orjentisane stranke, jer ste vi i vaši drugari jednako, i još više krivi za sve ono što oni nisu uspeli i stigli sve da isprave, a vala debelo i mnogo toga je trebalo ispraviti. Lako je na počišćenom terenu, postavljenim temeljima i skoro izgradjenoj kući birati zavese i reći ovi cimeri mi se ne svidjaju, malo ću počistiti baštu od nekih tamo preostalih žohara zvanih Mišković, Šarić ili kako god, pa tadašnja vlast, čiji ste vi bili deo, je i stvorila te žohare. To je takodje istorija.

I zato zaista želim da verujem u prosvetljenje svake duše na kugli zemaljskoj, pa i vaše. Što vam od srca želim, jer ako su vas izabrali moji sunarodnici, a ja jos uvek ovde negde živim, šta ću, pa ja moram da verujem i želim to. Surova je realnost ponekad. Ali mi nekako nespojivo ide to prosvetljenje sa takvim kultom ličnosti. Nažalost, ali to me više asocira na crkvu,a manje na veru, pa se stoga sve više i više pitam da li je prosvetljenje stiglo ili je samo mrena na očima većine. Možda mi danas nije dan, iako bih rekla da baš jeste, ali se nešto prisetih pokojnog nam Djindjića, pa me tako tišti nešto u duši i toliko grize i vrišti iznutra da sam morala da ponovo pustim glas. 

Ali, ja idalje verujem!