Početak ili kraj

Hajde da malo govorimo o smrti. Šta je smrt? Ne znam. Verovatno znam isto koliko i drugi. Da li se bojim smrti? Više ne. Da li je vidim oko sebe? Sve redje.Sve češće vidim samo novi početak.   Da li umem da je osetim? Da. Kraj. Šta je kraj? Da bi se došlo do kraja, mora se prvo desiti početak. Izmedju, takodje, postoji nešto.

Nekada sam mislila da se ne bojim smrti. Mislila sam tako, jer se nisam susretala sa istom. Onda sam počela da se susrećem sa smrću. Bila sam na korak od iste u nekoliko navrata. Ostala sam živa. Kako? Svaki put sam imala utisak da je neko ili nešto umešalo svoje prste i „spasilo“ me. I dalje sam smatrala da se ne bojim smrti, ali mi je ta tema uvek bila neprijatna. Onda se desilo da meni neko najbliži, neko ko mi je podario život bude na samoj ivici, na korak, gotovo prešla liniju. I vratila se. Tada sam shvatila da imam neopisiv strah od smrti. Toliko dubok i jak da sam bila prinudjena da udjem u to stanje i razmotrim šta je to što me u smrti toliko plaši. Plaši me kraj. Ma, šta je kraj? Plaši me odlazak. Odlazak gde? Zar je uopšte važno gde, ako nemam više tog nekog.  Iako ga nemam ja moram da nastavim dalje. Tačnije, ne moram, ali nastavljam, jer život hteli ili ne ide dalje. Sve prolazi.

A, onda je nakon svega ovoga umro neko meni blizak, a neverovatno drag i divan. Mlada. Ostavivši iza sebe dve predivne male devojčice. Umrla je jedna mama! Gde je tu pravda života? Zašto? Zašto? Zašto?

Tada sam po prvi put osetila da je to sve uredu. Neobjašnjivo, još teže prihvaljivo, ali je tako. Tada sam po prvi put na distanci osetila biće koje je shvatilo da umire, tada sam prvi put dobila u tišini znak: Ne mešaj se, jer baš tako treba da bude! To je uredu. Razumi, ako već želiš da učiniš nešto. Razumi i to je sve. Kako je samo teško razumeti smrt.

Da li je smrt povratak kući? Kojoj kući? Majci zemlji, tlu ili nebu? Ako je to povratak, onda je to povratak početku. Šta je početak? za mene je početak bilo čega vrhunac ljubavi. Izvedeno iz svega navedenog smrt je zapravo susret sa vrhuncem ljubavi. I zato: Ne mešaj se! Razumi, ako već želiš da nešto uradiš!

KRIK BESNOG PILETA

kako opasno popodne
miris nafte, miris znoja
iz daljine zvuk motora
zvuk

iza prozora su puške
iza pušaka su oči
iza očiju su ruke
iza ruku kuca srce

bejbe ne boj se 
ja ću biti tu kraj tebe
bejbe ne boj se 
ja cu biti tu kraj tebe

kad bude vrijeme za to....

Šejmeni dolaze....iza pušaka su ruke, iza ruku kuca srce, bejbe!

Ma, uopšte mi nije cilj da ovaj tekst bude politički. Ni najmanje. Možda društveno odgovoran, a ponajpre nešto sasvim lično. Čula sam, videla samo naslove, nisam imala kad ni vest da pročitam. Ni ne moram. Već mi je sve jasno. Još jedno ludilo. Znam samo da su neki ljudi ubijeni. Zar ne? Ko ih je ubio? Neki drugi ljudi. Možda politika. Možda religija, možda nešto treće, zar je uopšte bitno? Znam samo da dokle god se ljudi „ne probude“, bar ona kritična većinska masa koja će moći da obuči onu preostalu masu, dotle će biti svega toga. Svima je stalo, svima je žao, svi pale sveće. Organizovano. Svi su politički korektni. Poslaće pisma i telegrame ožalošćenim porodicama. Pojaviće se u velikom broju na sahrani. Pružiće svesrdnu podrušku. Ali, znate šta? Sada je kasno. A majci čije je dete ubijeno to mnogo svetla doneti neće. Ni najmanje. Kako li je majci onog deteta koje je uzelo pušku, u čije god ime, i ubilo?

Uspavani su, zavedeni, osvojeni i prepušteni. I jedni i drugi. Gde su ovi treći? Ovi što su budni. Cveće i proleće, hare krišna. Let the light shine on. Da li da ih osudjujem? Naravno da ne. Nisu iz istog bunara pili vode. Ni približno istog. Pa ko je onda kriv? Možda Bog? Da, hajde da sve svalimo na Boga. Kakva idilična obmana i savršen alibi. Za sve je On kriv, sigurno.

Znate ko je kriv? Svi smo krivi. I ja sam kriva. Kriva sam jer ne čistim u sopstvenom dvorištu onoliko koliko bi trebalo. Dva dana čekam da izbacim smeće. Jesam, kriva sam. Kada bi svako od nas se kupao svakog dana, pazio da mu djubre iz usta ne izlazi, manje pravio smeća, isto izbacivao na vreme, manje zverao komšiji u dvorište, bolje birao lidere, manje jurio za novcem, više razumeo sopstvenu decu i stvarao im mirniju budućnost, Voleo decu više, možda tada neko izgubljeno dete ne bi sa svojih 20 ili 30 godina dozvolilo sebi da, u čije god ime, uzme pušku u ruke i ubije. Jer, iza pušaka su ruke, a iza ruku kuca srce, bejbe!

Ko je brinuo o tom srcu koje je uzelo pušku? Ko? Niko!

Dodje mi da vrištim iz sveg glasa, zbog kapitalizma, nepostojeće demokratije, izgubljenog deteta, ludila za novcem. Ludila. Nekad imam utisak kao da svi spavamo i spavamo i spavamo. Kada će već jednom da zazvoni taj budilnik i probudi nas? Jeste, Univerzum-Bog je kriv, sigurna sam. Konstelacije. Konspiracije. Pogrešne afirmacije.

Ovaj dogadjaj će opet biti savršen povod nekim drugim uspavanim liderima iz senke da potroše još malo naoružanja kojem je istekao rok, a ne valja da se skladišti posle isteklog mu roka.

I znate zapravo ko je kriv? Krivi smo mi koji smo svesni, ali smo ćutali. Zato što smo lenji i strah nas je da preuzmemo odgovornost za razvoj društva. Sopstvenog dvorišta. Mnogo je lakše sedeti u fotelji i kritikovati. Jeste, lakše je. I onda nas još neko i pohvali kako smo samo pametni i mudri. A kada treba da se bude misionar, da se zasuku rukavi i ode medju običan uspavan svet, da ga se budi i kaže vreme je da ustaneš iz kreveta i vidiš gde si i ko si, onda se i nama radije spava. Lenji smo i uplašeni. Zato odakle nam pravo da se busamo u grudi i ljutimo što nam je država u k..., što je svetski poredak katastrofalan, gotovo anarhičan, loš, što neki tamo religijski fanatici ubijaju ne znajući ni zašto to rade. Ako nas mrzi da budemo misionari, hajde bar decom da se bavimo. Hajde da bar brinemo o srcu svakog deteta i ne dozvolimo da to srce sutra prepozna pušku ili ubistvo kao bilo kakvo rešenje.

Jer, da ponovim, iza pušaka su ruke, a iza ruku kuca srce, bejbe!