Nekada
davno, daleko, na nekoj sasvim drugoj, trećoj, desetoj planeti od Sunca,
postojala je jedna šuma u kojoj nije bilo ljudi. Ta šuma, iz sasvim nepoznatog
razloga, zvala se šuma-banana, iako u njoj nije bilo ni jednog jedinog stabla
banane. U njoj su živele samo životinje. Najraznovrsnije životinje, raznih
fela, različitih osobina, različitih potreba, ali nekako umele su zajedno da
žive u miru i slozi. Medjutim, nije uvek tako bilo u toj banana šumi, u kojoj
nije bilo ni jednog drveta banane. O ne, bilo je i onih drugih dana.
E baš
tada, kada su bili ti neki drugi dani, ove najrazličitije životinje nisu nikako
umele da se slože i uporno su tražile ko bi mogao da ih spasi. Najglavnija
životinja od svih bio je tada tvor! Pitate se kako to da baš tvor bude glavni?
Pa
evo, reći ću vam kako je sve bilo.
Šuma
banana, u kojoj nije raslo ni jedno drvo banane, bila je uvek okupana Suncem,
ptičice su pevale predivne pesme, potoci su žuborili, hrane je bilo na svakom
koraku i životinjama je u jednom momentu postalo jako, jako dosadno. Prva se
dosetila lisica kako da razbije dosadu u šumi zvanoj banana, iako tamo nije
raslo ni jedno drvo banane. Pozvala je vuka kod nje u jazbinu na večeru. Tom
prilikom predložila mu je da započnu jednu igru. Igra se sastojala u tome da
šumu podele na pola i da vide na kojoj će polovini biti više životinja. Svako
je dobio svoju polovinu da prebroji životinje. Vuk je dobio levu stranu, a
lisica desnu stranu šume.
Počeli su da jure po šumi brojeći životinje. Onda je
lisici palo na pamet da bi mogla da ubedi neke od njih da svoje prijatelje iz
vukove leve polovine dozovu da predju u njenu desnu polovinu šume.
Lisica je
prvo naišla na jelena i rekla mu:
- Dragi moj jelenko, imaš li ti tvoje prijatelje u onom delu šume preko
potoka?
Jelen
joj je odgovorio:
- Da, draga lijo, naravno da imam prijatelje i sa one strane potoka. I ja
volim da idem na taj deo pašnjaka, tamo je trava veoma lepa. Ali imam prijatelje
i ovde, na ovoj strani reke, jer je ovde drveće divno. Zašto me to pitaš?
- Pa, htela sam da ti kažem da ih pozoveš da dodju na ovu stranu, jer je
tamo vuk koji mi je rekao da ga jako nerviraju jeleni. Ja vas volim, a ja sam
sa ove strane potoka. Pozovi ih da dodju, bolje će im biti ovde.
Jelen
ju je pogledao svojim krupnim očima i poslušao. Nije ni pomislio da bi lija
mogla da ga slaže. Otrčao je na levu stranu šume i pozvao svoje prijatelje da
dodju na drugu stranu, zato što ih vuk ne voli. Prijatelji su ga poslušali, jer
im nije palo na pamet da bi ih njihov prijatelj lagao. Nikome nije ni palo na
pamet da se zapita da li je to uopšte istina i šta njihov dotadašnji prijatelj
vuk kaže na sve to.
Za to vreme,
vuk je veselo trčao svojom polovinom šume i brojao životinje, kada je u jednom
trenutku primetio da svi jeleni u krdu pretrčavaju potok i gotovo beže na drugu
polovinu šume. To ga je zabrinulo, jer je znao da gubi broj životinja i da će
svi oni preći na lisicinu stranu. Ne, to mu se uopšte nije dopalo. Pokušao je da
zaustavi bar nekog od jelena i ubedi ih da ne odlaze na drugu stranu. Nije mu
uspelo. Pokušao je da ih pita zašto odlaze, kada mu je jedno lane kratko reklo
da je to zato što su čuli od lisice da ih vuk ne voli. Kada je to čuo, vuk se
jako iznervirao. Lisica je varala, a on se tome nije nadao. Rešio je da joj
uzvrati istom merom i da pronadje druge životinje kojima će reći isto to za
liju, ali će im čak obećati da će ih on lično čuvati od lisice. Bilo je samo
potrebno da dovedu sve svoje prijatelje na njegovu stranu šume banana, iako
tamo nije bilo ni jednog drveta banane.
Zečevi,
veverice, divlje svinje počeli su da pričaju izmedju sebe o tome što su čuli od
vuka i rešili da dovedu svoje prijatelje u njegov deo šume. Na kraju krajeva,
ako ih lisica nije volela, onda će im trebati nečija zaštita, a vuk je obećao
da će ih štiti.
Vrlo
brzo vesti su se pročule u šumi i životinje su počele izmedju sebe da se
svadjaju ko je bolji: vuk ili lisica, i u koju polovinu šume da odu. Nastao je
pravi metež u šumi zvanoj banana, iako tamo nije bilo ni jedno drvo banane.
Više se nije znalo ko gde pretrčava i ko tu koga voli ili ne voli. Odjednom su
svi postali uplašeni.
Jednog jutra vuk i lisica su se slučajno sreli na potoku.
Mrko su se gledali neko vreme. Gotovo da nisu jedno drugo mogli da smisle.
Postali su ljuti neprijatelji. Odjenom je lisici pala jedna ideja na pamet.
Spustila je njušku i počela umiljato da ispod oka posmatra vuka. Vuk se na
trenutak zbunio.
Lija je iskoristila taj momenat i obratila mu se:
- Slušaj vuče, nešto sam razmišljala. Počeli smo sve ovo kao igru, a sada
je nastao totalni haos. Neko mora vratiti stvari u red. Ja to ne mogu sama.
Treba mi tvoja pomoć, ti si snažan i mudar, a i onaj mrki medved je već počeo
jako da se buni zbog frke u šumi. Čula sam da će prvo udariti na tebe, pa onda
na mene. To ne bi valjalo ni za jednog od nas. Najbolje bi bilo da ti i ja
zajedno rešimo stvari. Uostalom, ovo bi trebalo da bude samo zabavna igra, zar
ne?
Vuk ju
je sumnjičavo gledao i nije bio siguran da li da joj veruje, ali ako je meda
jako ljut, mogao bi zaista da prvo skoči na njega, a on nije mogao da pobedi
medu. Da, pomislio je, bolje bi bilo da on i lisica budu zajedno i smire stvari
u šumi da ih medved ne bi napao.
- U redu lisice, ali nemoj opet da me prevariš, jer ti to neću nikako
zaboraviti. Uostalom, ja više ne mogu ni da prebrojim životinje na mojoj
polovini, jer stalno prelaze čas kod mene, čas kod tebe. Postalo je stvarno
sumanuto!
- Pa to ti kažem vuče! Najbolje bi bilo da pozovemo sve životinje i kažemo
im da se smire, da smo mi opet prijatelji i da mogu da žive lepo na obe
polovine naše divne šume, odgovorila je lija.
Tako
je i bilo. Već tog popodneva sazvali su zbor u šumi i saopštili vesti
životinjama. Svi su bili radosni, izuzev sove, koja je ostala ozbiljna. Ona je
već danima posmatrala kako živoitnje kao bez glave i potpuno besmisleno trče
čas levo, čas desno od potoka, a da zapravo ne znaju ni zašto to rade.
Sve
životinje su u ime ponovnog prijateljstva izmedju vuka i lisice rešile da tu
noć naprave proslavu u šumi zvanoj banana, iako ni jedno drvo banane u njoj
nije raslo. Jelo se i pilo do kasno u noć. Vuk i lisica su se grlili i plesali.
To je video i medved. Pošto se uverio da će sad biti sve uredu, medved je rešio
da se povuče u svoju pećinu i ode na duži počinak i odspava. Sova je idalje sve
to nemo posmatrala sa svog stabla i odmahivala glavom. Samo je vevericama i
pticama oko sebe govorila:
- Ovo ništa ne valja. Lisica je sigurno nešto ponovo smislila, a vuk će
opet ispasti glup! Videla sam ja to već nekada davno u jednoj drugoj šumi.
Pazite šta vam kažem. Medved je ovo trebalo da preseče, da kazni i vuka i
lisicu kao primer, ali je izgleda i on glup, čim je otišao na više mesečni san.
Ovo neće valjati, ja kad vam kažem!
Veverice i ptice su se smejale sovi i govorile
joj da greši i da samo pogleda kako su sada svi srećni. Uostalom da je postojao
neki problem medved ne bi otišao da spava i ne bi okretao mirno ledja svim
životinjama u šumi, posebno vuku i lisici. Ako je medved siguran, onda ni oni
ne treba da brinu, govorile su životinje sovi. Ali, sova je bila neumoljiva,
uporno je tvrdila da će teško vreme tek da stigne u šumu zvanu banana, iako
tamo nije raslo ni jedno drvo banane. I bila je u pravu!
Već iste noći, kada su
sve životinje otišle da spavaju, lisica je ponovo pozvala vuka u svoju jazbinu
i rekla mu:
- Da li si video kako su sada sve životinje srećne?! Mnogo nas vole i
poštuju, a ja sam se jako umorila od ove igre. Hajde da im kažemo sutra da nam
nabave hranu i sagrade zajedničku kuću, jer smo se umorili, a i brže će uraditi
to njih stotinu, nego nas dvoje. Uostalom mir se vratio samo zbog tebe i mene,
zar ne? A, ako im kažemo da želimo da živimo zajedno, to će im potvrditi da smo
ponovo prijatelji i da ih ne lažemo.
Vuk ju
je iznenadjeno pogledao, ali bio je jako umoran od celog dana. Pošto je želeo
da što pre legne da spava pristao je na lisicin predlog.
Narednih
dana medved je spavao, a vuk i lisica su ubedili životinje da treba da im budu
zahvalne što je u šumi ponovo vladao red i mir i da bi u znak zahvalnosti mogli
da im donesu hranu i sagrade zajedničku kuću gde će oni zajedno živeti. Njihov
zajednički život u velikoj kući trebalo je da bude garant životinjama da su
njih dvoje zaista ponovo dobri prijatelji. Životinje su prvo bile u čudu, ali
kada su se setile kako je bilo strašno dok se vuk i lisica nisu voleli, pomislili
su da im nije nikakav problem da im sagrade veliku kuću i donesu hranu.
Uostalom da se nisu pomirili, u šumi bi idalje vladao haos, a i istina je da
njih sve skupa ima mnogo više i da će to sve uraditi brže, nego da vuk i lisica
to rade sami.
Tako
je i bilo. Vuk i lisica su se izležavali na Suncu, zabavljali sve oko sebe, dok
su druge životinje radile za njih.
Mudra
sova je to sve gledala i ponovo objašnjavala životinjama da to ništa ne valja,
da je ona sve to već videla i doživela u drugoj šumi. Sve više životinja se
okupljalo oko njenog drveta, dok su pravili pauzu i odmarali od napornog posla
za vuka i lisicu. Životinje su počele sve više da udovoljavaju željama lisice i
vuka, a sve manje da budu sa svojim prijateljima i porodicama. Sova im je svako
veče mudro zborila o tome da ne treba tako da se ponašaju, da ih vuk i lisica
varaju svo vreme. Životinje su se divile mudrosti sove, jer sve što bi ona
rekla to bi se i desilo. Počele su da je mole da ona prekine sve ovo, da
razgovara sa vukom i lisicom, jer je i hrane u šumi bivalo sve manje, pošto su
lisica i vuk svu hranu stavljali u svoju jazbinu i nisu je delili sa drugima.
Na te molbe sova bi im odgovarala:
- Dragi moji prijatelji, vi ne razumete, ja delim sa vama ono što znam i
to je najviše što mogu da uradim. Uostalom, vas niko ni na šta ne može da
natera, već sutra ako rešite to može da se promeni. Samo prestanite da radite
ono što lisica i vuk od vas traže.
Medjutim, životinje su počele da se svadjaju
izmedju sebe. Jedni su tvrdili da su vuk i lisica dobri i da brinu i vode
računa o miru u šumi. Drugi su tvrdili da bi trebalo probuditi medveda. Treći su
se bojali da će se medved naljutiti što ga bude iz sna, kada u šumi idalje
vlada red i mir. Tek poneka životinja je odbijala da radi ono što vuk i lisica
traže od njih. Zbog toga što ne slušaju vuka i lisicu, većina ih je životinja u šumi osudjivala. Govorili su im da
su nezahvalni, da ne pokazuju pravo poštovanje prema šumi u krajnjoj liniji,
jer da nije vuka i lisice i njihovog prijateljstva, ne bi bilo ni mira u šumi.
Jedino se dve životinje u šumi nisu uopšte
mešale u novonastalu situaciju. Mudra sova i smrdljivi tvor. Sova je bila previše mudra da bi bila deo kruga
životinja koje podržavaju ili protive se vuku i lisici. Ona je samo mudro
zborila svako veče i tvrdila da ona ne može da budeo deo svega, jer ne hoda po
zemlji, već je njeno carstvo nebesko i zato joj je svejedno u kojoj je šumi i
šta se u njoj dešava, tu je da im otvori oči i to je sve. Promene su na samim
životinjama u šumi. A tvor? Pa, smrdljivi tvor je bio odveć lenj čak i samom sebi
da ugadja, a kamoli nekom tamo vuku i lisici. Uostalom zbog smrada je retko ko
hteo uopšte i da ga pita za pomoć, mišljenje, niti da se druži sa njim. Niti je
bio vredan, niti je bio mirišljav, niti je bio jak kao medved, a još manje
mudar kao sova. Svako veče je stajao sa strane i slušao sovu, pamtio tu i tamo
po neku njenu rečenicu, a preko dana se izležavao na travi ili jednostavno
kupao u potoku.
Medjutim, kako život ume da priredi
najneverovatnija iznenadjenja, tako se zbilo i u šumi zvanoj banana, iako tamo
nije raslo ni jedno drvo banane. Jednog jutra došli su dabrovi i srušili
sovino drvo. Zato što nije više imala svoje drvo, mudra sova je raširila svoja
krila i odletela u potragu za novom šumom. Medved je idalje spavao tvrdim snom
i niko se nije usudjivao da ga budi. Životinje su počele sve više da se
izmedju sebe svadjaju i da traže ko će da ih spasi od vuka i lisice. Hrane je
bilo sve manje. Tokom jedne večeri u žustroj svadji životinja, dok su vuk i
lisica spavali, nije se više uopšte znalo ko je tu za koga, a ko protiv koga.
Samo je smrdljivi tvor ćutke sedeo pored svog stabla i zabavljao se gledajući
čitav ovaj metež u šumi. Pošto mudre sove više nije bilo, jer je odletela u
neku drugu, lepšu šumu, životinje su rešile da se na kraju ipak obrate tvoru sa
pitanjem:
-
Dakle tvore, da li ti hoćeš da razgovaraš sa vukom i lijom i spasiš nas
ove muke koja nas je zadesila? Strah nas je da budimo medu....Moraš nam pomoći!
Smrdljivi tvor ih je pogledao i silno se
zabavljao. Odgovorio im je:
-
U redu, pomoći ću vam. Ali kada budem oterao vuka i lisicu, moraćete
onda da me prihvatite i da zavolite moj smrad!
Životinje su se sa užasom pogledale, ali šta je
tu je, izbora više nisu imali. Mudra sova je otišla, medved je spavao, hrane
gotovo da nije više bilo za sve, a oni su se samo izmedju sebe svadjali. Ponovo
je vladao haos u šumi. Morali su da prihvate kakvu god ponudu smrdljivog tvora,
pa makar i zavoleli da žive u smradu.
Dragi moji, eto tako je jedan smrdljivi tvor
postao vladar i najglavnija životinja u šumi zvanoj banana, iako tamo nije
raslo ni jedno stablo banane!!!
Ali, ne brinite, tako je bilo samo dok se
uspavani medved nije probudio. A svi znamo da posle zime dolazi proleće, kada se
meda budi!
